”STVARNOST OSTAJE RUŽNO PAČE, AKO JE PAŽNJA NE PRETVORI U LABUDA”
Vladimir Pištalo jeste danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, a njegova dela, pre svega
romani Tesla, portret među maskama i Milenijum u Beogradu, prevode se, ili su već prevedena, na
desetak svetskih jezika.
Njegov novi roman, Venecija, sasvim na vrednosnom i smisaonom tragu ovih već kanonskih knjiga srpske
književnosti, otvara nam i neke nove horizonte. Venecija je jedan od najneobičnijih romana naše
književnosti upravo zbog svoje komunikacione platforme. Pisana u tananom procepu između
bildugsromana i knjige metamorfoza, ona iznosi pred čitaoca jednu duboko ličnu priču intelektualnog
odrastanja i poetskih metamorfoza.
Pištalov novi roman pokazuje onu brodelovsku ljubav za Mediteran. Kroz knjigu o promeni, knjigu o
obrtanju svih značenja u karnevalu, autor posmatra Veneciju na ozarenim licima ljudi iz celog sveta.
Pisana između načela da je ”ceo svet zaključan , a ključevi se ne vide” i da je ”metafora alatka stvaranja
koju je Bog zaboravio u svetu”, Venecija predstavlja drugi svet u ovom svetu, u remboovskoj
”nenastanjivoj strani vazduha”. Ona je metafora duhovne potrage, naš Roman o Čarnojevicu za
dvadeset i prvi vek, omaž Felinijevim svetim ludama, omaž Kazanovi, koji je trčao maraton kroz tela
žena. Poput himere samog grada i roman Venecija je začudna sinkretistička mešavina, književni odgovor
na postojanje ove ”plutajuće bajke”.
Pred nama je, dakle, duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca.