JEZIK SVEOPŠTEG PODRAZUMEVANJA
Podrazumevajući da su sve priče već odavno ispričane, Miodrag Kajtez se i u svom trećem romanu, bavi
uobličavanjem proznog eksperimenta u odnosu na tradicionalan realistički horizont očekivanja.
Za razliku od aktuelnih trendova u savremenoj srpskoj prozi, usredsređenih ili na ogoljeni, vulgarni
realitet ili na tematizovanje samog postupka pripovedanja, pozicije pripovedača i proširenje samosvesti
teksta, Kajtez identitet svoje proze tra`i u prostorima tzv. ²jezičkog narcizma².
Insistirajući na intonativnom u tekstu, za šta je fabula tek fasada, dakle,  na zvukovima i značenjima
jezika koji je, ustvari, glavni junak, pisac gradi pripovednu strukturu kroz sasvim radikalnu realizaciju
zahteva da se tekst ogleda sam u sebi.
Nadnoseći se uveličavajućim staklom percepcije svakodnevnih banalnosti nad svet pojavnog, on, u
ironijskim ramovima sveopšteg podrazumevanja, gradi eksperiment sa proznim smislom koji je pomeren
u samu ravan saopštavanja, izmešten iz događajnosti. – Nenad Šaponja