SENTANDREJSKA RAZGLEDNICA
Granice srpskog romana, očito se ne poklapaju sa državnim međama. One umnogome prate i tragove
puteva srpske dijaspore. Iz jedne od najstarijih, one u Mađarskoj, poslednjih godina nam stižu romani
budimpeštanskog pesnika, esejiste i pripovedača Petra Miloševića (1952).
Nakon izuzetnog uspeha romana Tinja Kalaz (2013), priče o pojavi Koštane Borisava Stankovića među
Srbima u Mađarskoj, te hipi ljubavne priče, naknadno iščitane u perspektivi postkomunističkih vremena,
iz romana London, Pomaz (1994,2014), pred nama je ponovo i Miloševićev drugi roman Mi že
Sentandrejci objavljen 1997.godine.
Radnja ove knjige, }porodičnog rikvercromana}, traje unazad od (tada buduće) 2014.godine, vremena
kada poslednji sentandrejski Srbin stiže na nebo, pa do dvadesetih godina 20. veka, i predstavlja sažetu
noviju istoriju Srba iz Ma|arske viđenu kroz optiku jednog individualnog životnog puta.
Glavni junak, upravo taj }poslednji Srbin}, tj Srpkinja, Glavata Nata, starateljka sentandrejskog Muzeja
ikona, u usporenom ritmu svog života i života svoje porodice, dotiče se svih ključnih momenata vezanih
za ovovekovno trajanje te srpske dijaspore – velike seobu nazad, u Srbuju, dvadesetih godina, progona
srpske manjine iz 1948., trajanja tamošnjeg Južnoslovenskog saveza, čiji se rastur poklapa sa raspadom
bivše Jugoslavije, te postepenog i definitivnog fizičkog nestanka sentandrejskih Srba.
Pozicija pripadnika tog naroda, onih koji sada žive sa dva jezika, dva imena i dvostrukim mislima, u
}tuđini} koja im predstavlja domovinu više od trista godina, po mnogočemu je određena njihovom

posebnom običajnošću. Iza njihovog jezika, etnografski reprodukovanog u romanu, a koji za ovdašnjeg
čitaoca predstavlja nekakav }arheološki} dijalekat, krije se i komičnost jednog odsanjanog nacionalnog
sna. Samo mesto dešavanja, Sentandreja, vekovima se zatvarajući poput školjke, svoje istinsko
postojanje, tako, otkriva isključivo u prošlosti.
Oni koji pevaju lokalnu hinmu iz naslova knjige (}Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta}), jesu oni kojih
više nema, oni koji su poslednje dane živeli sa maglovitim sećanjima na stari zavičaj kao na obećanu
zemlju. Za njih, kao uostalom i za sve Srbe, varoš Sentandreja se neprimetno pretvorila u razglednicu.
Njihova sudbina, ovako viđena, postaje za sve nas metafora koja opominje.
Nenad  Šaponja