Jezik: Srpski i Mađarski

Polovan katalog, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Posveta autora na predlistu.

Izdavač: Galerija radničkog univerziteta Radivoj Ćirpanov - Novi Sad,
1974. god.
Broširan povez, 33 cm.
36 str. Kunstdruk, ilustrovano

Karlo Baranji (Novi Sad, 3. novembar 1894 – Novi Sad, 13. mart 1978) je osmogodišnju školu završio u Sremskim Karlovcima. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu a maturirao u Vrbasu. Prve pouke iz slikarstva je dobio od Jožefa Pehana (Pechan Joszef) i Šandora Olaha (Olah Sandor). Posle gimnazije studirao je na Filozofskom fakultetu u Budimpešti do početka Prvog svetskog rata kada prekida studije i vraća se u Vrbas. Već opredeljen za likovnu umetnost ubrzo odlazi u Minhen (1917) i uči kod slikara Petera Korde. Dve godine kasnije, prve slikarske radove izlaže na izložbi u Budimpešti gde ponovo dolazi 1922. da bi učio vajarstvo kod Bela Farkaš Pankotaia (Pankotai Farkas Bela). Tokom naredne godine okuplja više vojvođanskih umetnika u neformalno udruženje i sa njima izlaže u više gradova Vojvodine. No udruženje se ubrzo raspada a Baranji dolazi u Pariz, gde radi u ateljeu francuskog arhitekte i vajara Kamila Žarniea (1923-1925). Pored skulpture Baranji se paralelno bavi i keramikom. Posle rata Baranjijevi radovi u pojednostavljenih formi, svedeni su na ravni sa dekorativnim elementima. Ta dela su monohromno bojena i prilagođena savremenoj arhitekturi u slobodnom prostoru, sa dosta primenjenih, folklornih i rustičnih elemenata što odaje uticaj keramike kojom se i dalje uspešno bavio. Posleratne skulpture je izvodio u kamenu, drvetu, šamotu i gvožđu a neke od njih su izložene u parkovskom prostoru oko Palićkog jezera. Njegova keramička dela kamernog karaktera nalaze se u Narodnom muzeju u Zrenjaninu i Gradskom muzeju u Subotici.

U saradnji sa Ivanom Tabakovićem stvorio je četiri keramoplastična panoa za jugoslovenski paviljon na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine, koja su nagrađena Gran prijem. Njihova alegorijska dela „Dalmatinka“, „Motiv iz Srbije“, „Bosanski motiv“ i „Hrvatsko proleće“ predstavljaju vrhunac međuratne primenjene umetnosti.

Njegovo najpoznatije delo iz ovog perioda je monumentalna skulptura „Ikar“ (1938) koja je ukrašavala zgradu vazduhoplovne komande u Zemunu.

Nakon Drugog svetskog rata, Baranji je rekonstruisao uništene reljefe srpskih vladara na zgradi Banovine u Novom Sadu (1945). Godine 1956. prelazi na stilizovane forme sa elementima folklora, posebno u manjim keramičkim formama i portretima.