Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

PREOBRAŽENJE Vojislav Lubarda
1990 bigz

Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930 — Београд, 13. октобар 2013)[1] био је српски књижевник и академик. Лубарда је био члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.[2][3]

Биографија
Рођен је 1930. у Рогатици. Средњу шумарску школу и Филозофски факултет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву.[4]

Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла.[5] Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.[6] Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у Сарајеву, који је описао у роману „Свилени гајтан“. Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и мухаџера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком 1975. сели у Београд.

Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење“.[7]

Био је члан Сената Републике Српске од 1996. године.[5] Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004.[5][8]

Преминуо је у Београду 13. октобра 2013. године.[5][9]

Дјела
Ближњи свој, (1962)
Љуљашка, (1963)
Гордо посртање, (1970)
Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
Покајање, (1987)
Вазнесење, (1989)[10]
Свилени гајтан,
Анатема (+ 5 наслова),
Тамни вилајет, (1994)[11]
Српска беспућа: Књижевнополитички огледи[12][13]
Референце
Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)
„Vojislav Lubarda”. goodreads.com. Приступљено 3. 2. 2022.
„Život i delo Vojislava Lubarde”. Politika Online. Приступљено 2023-01-28.
Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 437—438.
„Vojislav Lubarda”. anurs.org. Приступљено 3. 2. 2022.
НИН (21. 1. 1990). „Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.”. НИН. Приступљено 21. 12. 2010. „Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад. Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.”
D.S.O.1,1