Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

TREN 2 Kazivanje Čepeku - Antonije Isaković
Roman o golom otoku

Perosveta, Beograd 1982 god, 350 str, tvrd povez, u vrlo dobrom stanju.
Nije strah, Čeperko, nečemu se dobro približismo. Okrenem se, oko mene jake i visoke ograde, kako su samo iznikle — neću da se provlačim ...

Postajem li šeprtljanac, možda me i umor sustigao? Kao da gluvim, noću zurim u Savu, crna reka. I šapnem: i u truloj voćki proživi se neko vreme.

Pređem preko svoje palube, zapalim duvan, zgužvam cigaru, jauknem u noć. Jauk sopstveni ne mogu da dohvatim — lupi nad vodom, zakači se negde na drugoj obali, možda o vrbe. I tamo smalakše, u granju nekom. A ja buljim, bez cigare, u crnilo vode — kao da u njoj nešto mogu da pročitam.

Žestim se, krcka daščani kućerak, govorim: sve otklopiti, svakog i svaku rupicu! Sme li se — da ružno ne pitam? ...

Dositej mi govori: `Nikako! Stvarati zaštitni znak.`

Koji znak?

Povelju zaštitnu — pa kad zatreba, zalepiti je. Tako se oduvek radilo, i u levo uvo mi spusti bubu: zahtev istorije.

Cibnem se, cibne se i Dositej. Ćutimo, znamo se. Ko će koga izmerkati. A onda Dositej zakriči:

— Svuda i na svakom mestu zaštitnu povelju, zlatnu, s kaligrafskim slovima, i svi da je potpišu.

A mene, Čeperko, ubio inat, boli konja konjska glava za ljudske pucnjave.

— A Goli otok? — pitam Dositeja.

— Otok se raziđe, ne ostaje večito na obrazu. Gole obučeš i za dnevno postojanje sebi kažeš: bilo, prošlo.

— A šta je tamo bilo?

— Nije tvoje.

— A čije je?

Obojica ćutimo, glođemo cigare po celu noć. Smrdljiku svaku hoćemo da savladamo, pa se gledamo, ne bečimo se jedan na drugog.

Hiljadu devetsto četrdeset osma, opasna godina bila. U nas opet ušla PETA OFANZIVA, o opstanku se radi, tako sam osećao. Delićemo se, Sutjeska je brza i tanka reka. Svoju misao nikom ne kazujem.

Rus je pred tobom, nije štiglic. Prva zemlja, za Staljina druga, i kožu da oderu, malo je. Znaš, Čeperu, sad to pričam i sram me hvata zbog zablude što smo drugu otadžbinu toliko voleli. Nešto je u nama bilo krivo usađeno. Nismo uvek umeli svoga iskona da se držimo ...

Strašna alka, a hoću u pravu metu. Izmigoljavamo se, čist dan dodirnuti. I onako, kao malo zatrovane ribe, izlazimo na površ reke — prvi put se nešto čini: to mene i odredi.

Ode skrama s očiju, uzesmo na zub NEPOGREŠIVOG.


K. S. N BIB.