Godina izdanja: 1994
ISBN: 86-82333-22-8
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Brodskiй, Iosif Aleksandrovič, 1940-1996 = Brodskij, Iosif Aleksandrovič, 1940-1996
Naslov Vodeni žig / Josif Brodski ; s engleskog prevela Neda Nikolić Bobić
Jedinstveni naslov Watermark. srp
Vrsta građe esej
Jezik srpski
Godina 1994
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Cicero : Pismo, 1994 (Beograd : Cicero)
Fizički opis 73 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Nikolić-Bobić, Neda
Zbirka ǂBiblioteka ǂPismo ; 19
(broš.)
Napomene Prevod dela: Watermark / Joseph Brodsky
Beleška o piscu / N. N. B.: str. 69-73.

Vodeni žig
Sedamnaest zima izučavao je Brodski lice Venecije, tog za njega čudesnog grada, pokušavao da da njegov portret „u četiri različita doba zimskog dana”
Ako je Italija za Anu Ahmatovu bila „san kome se vraćamo do kraja života”, kao što u svojoj knjizi lutopisne proze „Vodeni žig” podseća Josif Brodski, onda je to za ovog velikog, prerano otišlog pesnika sigurno bila Venecija. Venecija nije samo zamena za njegov Petrograd, u kojem je rođen 1940, a potom prinudno morao da ga napusti i nastavi život u egzilu; nije bila ni ljubav kojoj se stalno vraćao, niti obična turistička fascinacija. Za Brodskog je to bio grad s kojim je uspostavio i metafizički, i čulni odnos, grad koji je osećao čulima a istovremeno slutio da u njemu postoji neka viša ideja reda, nad kojom valjda samo Svevišnji bdi.
„Venecija je nešto najlepše što je stvoreno na zemlji. Ako postoji nekakva ideja reda, Venecija je, od mogućih varijanti, najprirodnije osmišljeno približavale toj ideji”, kaže Brodski. Sedamnaest zima izučavao je lice tog za njega čudesnog grada, pokušavao da da njegov portret „u četiri različita doba zimskog dana”, divio se njegovim mermernim čipkama i mozaicima, kitnjastim ogradama i prozorima, vodi koja sama sebe miluje, da bi se potom ogledao u hotelskim ogledalima, tražeći u njima odraze bivših i sadašnjih života, dok u jednoj staroj venecijanskoj palati, u kojoj se sve kruni, umesto sebe u ogledalu nije video „kao ugalj crno Ništa”. Pri tom tragičnost saznanja sopstvenog postojanja meša se sa finom ironijom, a učenost nikad ne postane dosadna.
Za čitaoca i za samog Brodskog posebno je impresivna jedna noćna vožnja s prijateljima u njihovoj gondoli (jer je one druge, turističke, vožnje s nakinđurenim putnicima prezirao), obilazak raznih mesta, pa i ostrva mrtvih, San Mikele. Gondola kojom se on vozio nije bila gondola za frivolnu gospodu koja posećuju Veneciju; u njoj se možda vozio putnik koji je iskušavao samog boga Harona, da bi mu se ubrzo pridružio. Brodski je umro u Njujorku 1996, ali je sledeće, po njegovoj poslednjoj volji, prenet na to venecijansko groblje.
„Pročitajte tu knjigu”, poručio je Brodski po njenom objavljivanju; to isto poručujemo i mi.

Josif Aleksandrovič Brodski (rus. Iósif Aleksándrovič Bródskiй; Lenjingrad, 24. maj 1940 – Njujork, 28. januar 1996), ruski je pesnik i esejista jevrejskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987. godine.
Rođen je u jevrejskoj porodici, ocu Aleksandru Ivanoviču Brodskom (1903–1984) i mami Mariji Mojsejevni Volpert (1905–1983) u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg). Otac Aleksandar je bio major u Sovjetskoj mornarici i radio kao vojni fotoreporter a nakon rata u fotolaboratoriju pomorskog muzeja Petra Velikog, dok je mama Marija radila kao knjigovođa. Josif je pohađao nekoliko osnovnih škola (Škola br. 203, Škola br. 196 i Školu br. 181 - gde je ponavljao 7 razred). U petnaestoj godini, nakon sedmog razreda, napustio je školu i pokušao da se, bezuspešno, upiše u podmorničku školu (Drugo Baltsko učilište), prema Josifu razlog je bio jevrejsko poreklo a zvanično nije prošao zdravstveni pregled - astigmatizam levog oka. Vratio se za jednu godinu u školu br. 196 nakon čega se, kao 15-godišnjak, zaposlio u fabrici Arzenal, gde je radio na glodalici.
Nakon odluke da postane lekar radio je razne poslove u bolnicama. Pored toga radio je na svom obrazovanju. Naučio je engleski i poljski jezik (kako bi mogao da prevodi poeme Česlava Miloša, koji je bio njegov prijatelj). Proučavao je klasičnu filozofiju, religiju, englesku i američku poeziju. Počeo je da piše 1956. godine. Na njegovu poeziju uticala je Ana Ahmatova. U Sovjetskoj Rusiji njegova dela nisu objavljena, dok je u SAD objavio Pesme i poeme (1965), Sećanja na T. S. Eliota (1967) i zbirku poezije Stanica u pustinji (1970).
Godine 1963, optužen je za „društveni parazitizam“ i osuđen na prisilni rad u oblasti Arhangelska. Kazna mu je smanjena nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr.
Godine 1972, bio je prinuđen da napusti SSSR. Nastanjuje se u SAD gde kao američki državljanin predaje istoriju ruske i engleske književnosti na koledžu u Maunt Holioku. U SAD objavio je sledeća dela: Kraj bel epoka (1977), Deo govora (1977), Nove stanice za Avgust (1982), dramu Mramor (1984), eseja Udovoljiti senci (1986), Uranija (1987), Vodeni žig (1991), O tugovanju i razumu. Za zbirku eseja Udovoljiti senci dobio je prestižnu nagradu američke književne kritike 1986, a naredne godine postaje počasni doktor univerziteta u Jejlu kao i član Američke akademije i Instituta za književnost. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine, a 1991. odlikovan je Legijom časti.
Josif Brodski je umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen je na groblju San Mikele u Veneciji.
U Sankt Peterburgu je u decembru 2021. godine otvoren Muzej Josifa Brodskog.
Citati
„Postoje zločini gori od spaljivanja knjiga. Jedan od njih je ne čitati ih.“
„Svaka spisateljska karijera počinje kao traganje za svetošću, za samousavršavanjem. Pre ili kasnije, a po pravilu veoma brzo, čovek otkriva da njegova olovka ostvaruje mnogo više od njegove duše.“
MG64 (L)