ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2016.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Radovan IV (ljubav na seoski način) / Jovan Radovanović


Užice 2016. Mek povez, ćirilica, 239 strana.
Knjiga je odlično očuvana.




Autor je već, čini nam se, čak i u svojim „ozbiljnim“ povestima, posebno u Memoari jednog Jovana, pokazao želju, a bogme i spisateljsku moć, da srbijansko nacionalno življenje opersonifikuje onako kako je to učinio još Aristotel: da im tipološki reper i cilj budu istina i - čovek. Onaj pravi, „od krvi i mesa”, a nikako kompjuterizovan model sastavljen od algoritama spisateljske veštine! Novinar „od glasa” i vazda istoričar - borac za istinoljublje, pregao je da svežinu svoje davnašnje mladosti iznese baš ovim romanom, ispisujući pogolemi broj stranica i eto romana o jednom od srbijanskih Radovan - po Jovanovom poimanju. - Četvrtom Pouzdano ukorenje u tradicije srpskog realizma, a darovan vrlinom koja se još od Horacija legitimiše za stvaraoce, „ume da zamišlja, a onda i predstavlja“. I ovim romanom odužuje se i bogu i narodu”, a ponajviše svom zavičaju i, naravno, sebi kao njegovom entitetskom sastojku!
Ima se utisak da je upravo ovaj roman Jovo pisao „za svoju dušu` , i kao dug zavičaju, i mladosti, a ponajviše u želji da još šta doda karakterološkoj „genetskoj” mapi vekovitog žilavog trajanja i račvanja - i daljem vezu - Ćosićeve Srbijice „međ bunama”, s „izdancima iz opaljenog grma” Veljka Petrovića i drugih. Radovan IV je vajan od građe „onijeh” junaka koji decenijama rađahu život iz srbijanskih dubova (rastova) uprkos tektonici nesrećne istorije koja je, malo - malo, pa znala za žestoka zatiranja, ne samo materijalnog, nego imunog. ... Radovan IV je, bar na neki način, roman o tom „dobu“: iz njega je izniklo čak šest što priznatih „iz njegove avlije”, što nepriznatih Radovana, tek poneka nežna jasika - kćer, pa bi, po toj poetološkoj odrednici, to zaista mogao da bude roman ličnosti. U okruženju, kao centralna figura nacionalnog etnomuzeja, pre svega porodice (Majka - mudra i plemenita Nana, trpeljiva žena Radovanka, kćeri, sinovi), komšije, galerija seljana - sve do „veselog“ Skakavca, jalovog Staniše, do seoskih abronoša, udovica željnih muškinja, ambijenta varošica poput međuratne Guče, varoških etno - pejzaža Čačka, Kraljeva, Užica... Lepo svojstvo našeg pisca, pre svega, lakorekog novinara, istoričara, sa smislom za istorijsku „dubinu“ i značaj (ali i odgovornost pred istinama i s jasnim pravcem kroz kontroverze zbog kojih je, baš Aristotel i izrekao onu poznatu misao: da je „dramska poezija stvar istinitija i ozbiljnjija od istoriografije jer`...).