ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2008.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Filip Višnjić, 2008.
263 strane, tvrd povez.

Dakle, nova.

Novi roman našeg mladog pisca Aleksandra Jugovića „Srpski u sto lekcija” objavila je beogradska izdavačka kuća „Filip Višnjić”, u renomiranoj biblioteci „Albatros”, koja je odnedavno dobila i novi grafički izgled. Inače, Jugoviću je ovo treći roman, pored „Disharmonije” i „Tri roga meseca”, koji su takođe objavljeni u „Filipu Višnjiću”.
Urednik izdanja Mladen Vesković naglasio je da se i u novoj Jugovićevoj knjizi uočava njegov pesnički osećaj za jezik, kao i način pisanja koji ne teži da se dopadne duhu vremena.
Međutim, naslov romana na prvi pogled može da zbuni, jer pre upućuje na udžbenik nego na romanesknu priču koja povezuje niz likova u novijoj srpskoj istoriji. Kako je uspostavljen odnos između priče i njenog naslova, pitamo autora.
– Kod nas se gradivo kroz istoriju stalno ponavlja, ali ga još nismo savladali. Lekcija je svaki deo istorije, svaka pojedinačna sudbina. Lekcija se na lekciju nastavlja. Obično se ide od lakših ka težim, a kod nas sve su podjednako teške, uzastopne, jedna drugoj slične, tako da su nas pomutile i zamorile do te mere, da su nam postale, nezanimljive. Ipak, sve nas uvek vrati na njih. I tako kružno, živimo i sada u sudbinama Uroša Nejakog, Časlava Klonimirovića, Cara Lazara, Vojvode Stepe i svih običnih ljudi koji su delili srpsku sudbinu u svakom vremenu, kaže Aleksandar Jugović.
Govoreći o vremenu romaneskne priče, Jugović je objasnio da se ona odnosi na period druge polovine XX veka, ali da esencijalno obuhvata period čak od prve polovine sedmoga veka, i od prvih zapisa Konstantina Porfirogenita o srpskim plemenima na prostoru doline reke Lima.
– Pre nego što su primili hrišćanstvo Srbi su najžešće od svih plemenskih zajednica palili vizantijske, dakle hrišćanske hramove. Zajedno sa Avarima napadali su Solun, a sada ako odete u srpski pravoslavni hram, čućete jutrenje koje veliča odbranu Soluna. Možda naš udes potiče još od tada. Ako je otuda potekao, mi smo mu još dodali toliko vode, da mi se čini da nema suše koja bi to uzburkano korito umirila, kaže autor.
Jugovićev roman na primeru pojedinačnih porodica dočarava ono što je tragično u srpskoj istoriji, onu stalnu bratsku neslogu i sukobljavanje, koje je nemoguće opisati bez uticaja ideološkog na ljudske živote. Stoga naš sagovornik dodaje:

– Najlakše je reći da je istorija tako htela, međutim, istorija je naša tvorevina, ona se piše negde u pozadini događaja. Običan čovek nađe se u jednom vremenu, kao usamljeno slovo na listu ispisanom ideologijom, na kojem mu je nemoguće da se sakrije na marginu. Najčešće i sam vuče sebe u dubine nesreće. Pred sam kraj romana sam to zapisao ovako: kada jednom od junaka požar zahvata odelo, on nesvesno maše rukama i nogama, a vatra upravo to i hoće. Tako joj je lakše da ga celog savlada.

„Srpski u sto lekcija” roman je koji kružno u vremenu povezuje sudbine likova, a ključno je rezonovanje jednoga od njih, Radojice Petrovića, koji je „osuđen” da se svega seća. Njegovo stanovište blisko je autorovom, jer Jugović kaže da je pisao o onome što je čuo od svojih najbližih, rodbine, komšija, prijatelja, primetivši još:

– Radojica Petrović „opšti” je Srbin, čovek koji je godinama posmatrao i „sakupljao” sudbine drugih. Zamislio sam ga kao svojevrsnog dužnika, nekoga ko mora da sabira sudbine ljudi iz svoje okoline, da ih povezuje, o njima razmišlja, uočava njihovu neizbežnu sličnost čak i nakon pola veka. Radojičin sin, nalazi te rukopise u kojima su zapisani životi očevih savremenika, i sam sebe zadužuje da čuva ono što mu je otac ostavio. Zapisujući sudbine svojih savremenika, on ne otkriva ništa novo, osim donekle izmenjenih okolnosti. Nema nikakve razlike ako vas pregazi parna ili električna lokomotiva, svejedno ste nastradali na pruzi. I pošto istorija, kako kaže Aristotel, opisuje stvari koje su se dogodile, a književnost one koje su se mogle dogoditi, u mom romanu te dve ravni se i dodiruju i prožimaju.

Marina Vulićević