Godina : 1951 - 1960.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

EB1
Žarko Cvejić operski pevač potpis autograf
potpis autograp autogram
Potpisan program opere Boris Godunov, Narodno pozorište Beograd 1954 godina.
Proslava dvadesetpetogodišnjice umetničkog rada Žarka Cvejića prvaka opera
format 20,8 x 28,5 cm, presavijan po sredini, 6 sitnih rupica duž boka od heftalice ;

Doajen naše operske scene i prvak Beogradske opere od 1930. do 1969. godine, Žarko Cvejić, tokom svoje karijere duge pola veka tumačio je oko osamdeset glavnih basovskih rola, a među njegove najuspešnije ubrajaju se uloge Kecela u Prodanoj nevesti, razbojnika u Rigoletu, Mefista u Faustu, a bio je i nezaboravan Mitke i tumač Mokranjčevih Rukoveti. Stana Đurić-Klajn je za Cvejića rekla da je „sa dramskom uverljivošću i velikim smislom za karakterizaciju kreirao mnoge likove kako bufo stila, tako i ozbiljnog žanra`.

Cvejić je rođen 1907. godine u selu Banoštor u Sremu. U autobiografiji koju je „tamni bas` Beogradske opere, kako su ga često nazivali, napisao nakon dodele Sedmojulske nagrade za životno delo 1962. godine, rekao je: „Muzičke tradicije u mojoj porodici preodredile su moj životni put kroz operu. Otac mi je bio poznati horovođa u Rumi. U četvrtom razredu gimnazije postao sam član operskog hora. Nećete verovati, tada sam pevao sopranske partije, kasnije mi je glas mutirao u drugog tenora, a u šesnaestoj godini postao sam bas! Docnije, paralelno sa studijama na Filozofskom fakultetu, pevao sam kao solista u studentskim horovima. U „Obiliću` me je zapazio tadašnji direktor Opere Stevan Hristić i on mi je omogućio da započnem svoju karijeru u kući kod Spomenika i to već u dvadeset i trećoj godini.` – rekao je Žarko Cvejić. Tada, početkom 1929. godine debituje u ulozi Kralja u operi Aida, a redovni član Opere Narodnog pozorišta postaje godinu dana kasnije. Uporedo sa studijama Srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, počinje sistematski da se bavi radom na oplemenjivanju svoga glasa i sticanju osnova vokalne tehnike sa majstorom, operskim umetnikom Svetozarom Pisarevićem.

Sa Šaljapinom je 1935. godine pevao u Don Kihotu i ta predstava je ušla u istoriju Beogradske opere. Sam Šaljapin je za Cvejića rekao da ima „ogroman i raskošan glas`. U intervjuu koji je doajen naše Opere dao Dušanu Smiljaniću 19. marta 1977. godine, pisalo je: „Zahvaljujući Šaljapinu naučio sam gde treba da se glas koncentriše i da u čoveku mora da odjekuje: glas mora da zvuči i u glavi i u grudima. Shvatio sam i da dah ne sme suviše da se daje.`

Od samog početka karijere Žarka Cvejića kritičari su isticali njegovu izuzetnu ozbiljnost u tumačenju raznovrsnih likova, bogat glasovni fond i odličnu vokalno-tehničku sposobnost.
Marija Vuković.