Godina : 1951 - 1960.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

EB1
Bogdan Babić dirigent potpis autograf
potpis autograf autogram
Potpisan program opere Travijata, Narodno pozorište Beograd 1953 godina.
format 20,8 x 28,5 cm, presavijan po sredini, manja mrlja od mastila, 6 sitnih rupica duž boka od heftalice ;
Posveta Dragecu ( operski pevač Drago Starc )
Bogdan Babić (Zagreb, 27. septembar 1921 — Beograd, 22. decembar 1980) bio je srpski i jugoslovenski dirigent.
Biografija
Bogdan Babić je rođen u uglednoj trgovačkoj porodici u Zagrebu, od oca Mihaila i majke Vidosave. Od detinjstva su deca posećivala operu i muzičke koncerte. Otac je bio obožavalac Riharda Vagnera, čime se može tumačiti kasnija izrazita sklonost dirigenta Bogdana Babića prema ovom nemačkom kompozitoru - „ocu moderne opere“. Bogdan uči klavir, a časove kompozicije i dirigovanja pohađa kod čuvenog pijaniste i orguljaša Franje Dugana starijeg, akademika. Dobija solidno muzičko obrazovanje, koje će kasnije usavršavati kod Кrešimira Baranovića (1894-1975), jedne od najmarkantnijih ličnosti nacionalnog smera u novijoj jugoslovenskoj muzici. Takođe je blisko sarađivao sa velikim jugoslovenskim i svetskim dirigentom Lovrom Matačićem, koji je bio dirigent Prvog srpskog pevačkog društva, Beogradske opere i Filharmonije, od kog je mnogo naučio.
Okupacija
Pred sam rat 1941 Bogdanu umire otac. Vlasti Nezavisne države Hrvatske dvadesetogodišnjeg Bogdana sa bratom i majkom, kao pripadnike srpske nacionalnosti, zatvaraju u Zagrebački logor „Sajmište“, gde su odmah počela pogubljenja. Spašeni su tako što su igrom slučaja deportovani vozom za Beograd, a ubrzo zatim u unutrašnjost Srbije, gde je Bogdan bio na prinudnom radu u rudniku uglja Кostolac. Rat provodi po logorima i u radu u fabrici.
Prvi posao
Po oslobođenju Beograda 1944. godine pridružuje se ansamblu obnovljene Beogradske opere, istovremeno kad i Baranović, koji je postavljen za direktora opere i Beogradske filharmonije. Bogdan radi prvo kao korepetitor i vođa binske muzike, a ubrzo zatim kao dirigent, već u svojoj 24. godini. Njagov talenat takođe je prepoznao naš poznati kompozitor i dirigent Stevan Hristić, koji mu prepušta dirigovanje svog baleta „Ohridska legenda“, bez prethodne probe, a zatim mu tadašnji direktor opere Oskar Danon poverava dirigovanje „Seviljskog berberina“.

Tako Bogdan Babić postaje nezamenljiv i pouzdan dirigent, koji je za sledećih 35 godina rada ostvario širok repertoar opera i baleta u Narodnom pozorištu u Beogradu, opereta i mjuzikla u Pozorištu na Terazijama, te dirigovao simfonijskim orkestrima i horovima širom Jugoslavije, i komponovao. Svojom ogromnom energijom, ostvarivao je i do neverovatnih 16 naslova godišnje. Podjednako je gajio italijanski, savremeni i nacionalni repertoar.
Hor „Branko Кrsmanović“
Sve to pada u zasenak pred onim što je postigao sa horom Beogradskog univerziteta Branko Кrsmanović (od 1949. do 1980. godine) koji je doveo do pevačkog savršenstva i svetske slave. Njagov kredo u radu sa horom su bile reči Riharda Vagnera: „Deco, stvarajte uvek novo, novo i novo“. Stvorio je potpuno nov repertoar i time počeo novu eru u srpskoj horskoj muzici.

Ubrzo po preuzimanju hora, 1951. godine Bogdan Babić je izveo Mocartov Rekvijem, tada nezamisliv potez u jednoj zemlji komunističke političke orijentacije.
Slede prva mesta na takmičenjima u Jugoslaviji, pa prvi izlazak iz zemlje i prvo mesto na međunarodnom Festivalu horova u Minhenu 1954. godine, u vrlo jakoj konkurenciji.
Godina 1955. je značajna za hor. Bogdan Babić uvodi prvi put posle Drugog svetskog rata na koncertni podijum dela duhovne muzike Baha, Betovena, Sen-Sansa, američku muziku (crnačke duhovne pesme) i prvi put izvodi jedno delo srpske duhovne muzike van crkve „Njast Svjat“ (Svi sveti) iz OpelaStevana Stojanovića Mokranjca.
Međunarodne saradnje
Sarađivao je sa najvećim operskim i baletskim umetnicima svog vremena. Nabrojaćemo samo najveća imena:
Nezaboravne primadone MET-a i La Skale: Elinor Stiber, Ana Mofo, Đana d`Anđelo, Glorija Lind, Bruna Baljoni, Martina Arojo, Virdžinija Zeani, Evgenija Mirošničenko, Evgenija Moldoveanu, Elen Nikolaidi.
Prvaci operskog sveta: Plasido Domingo, Nikolaj Geda, Mario del Monako, Franko Кoreli, Luiđi Otolini, Nikolae Herlea, Tito Skipa, Lučano Pavaroti, Alfredo Sadel, Aleksandar Šved, Ljubomir Bodurov, Nikolaj Đaurov, Bonaldo Đajoti, Pjero Кapučili, Mikele Moleze, Umberto Borso.

Baletske zvezde: Natalija Dudinskaja i Кonstantin Sergejev („Кirov“); Lian Dande i Mišel Reno („Pariska opera“); Raisa Stručkova i Moris Liepa („Baljšoj“); Natalija Besmertnova i Mihail Lavrovski u „Žizeli“ i Svetlana Berjozova i Džon Fild u „Labudovom jezeru“, zvezde iz svih evropskih metropola, na čelu sa tada najvećom priznatom balerinom Margot Fontejn (partner Majkl Soms) iz „Londonskog Кraljevskog baleta“. „Margot Fontejn je pred celim ansamblom, na kraju predstave, zahvalila Babiću za pažljivo i usredsređeno dirigovanje. To su bile reči umetnice, koja je umela da oceni značaj uloge i doprinosa dirigenta njenoj igri.“ (iz sećanja primabalerine Milice Jovanović)