Godina : 1941 - 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

Živan Knežević / originalni potpis na dokumentu iz 1944

Živan Knežević (Vranje, 28. jul 1906 — Sijetl, 1. decembar 1984) bio je major Jugoslovenske vojske u Kraljevini Jugoslaviji, jedan od glavnih zaverenika u vojnom puču 27. marta 1941, šef vojnog kabineta u vladi akademika Slobodana Jovanovića i vladi dr Božidara Purića u Londonu tokom Drugog svetskog rata, posle rata bio je zaposlen kao civilno lice u Ministarstvu odbrane SAD.

Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, a gimnaziju u Beogradu. Po završetku školovanja, upisao je i završio niži tečaj Vojne akademije, a zatim i viši u 55. klasi. Po završetku vojnog školovanja započeo je generalštabnu pripremu. Kao jedan od istaknutijih oficira odlazi radi doškolavanja u Pariz (Francuska) gde je sa još nekolicinom oficira pohađao „École Supérieure de Guerre” (Ratnu Školu). Po povratku u zemlju služio u pešadijskom 18. puku „Suvoborskom“ u Beogradu.

Nakon potpisivanju Trojnog pakta, bio jedan od organizatora vojnog puča od 27. marta. Tada je vršio dužnost zapovednika pučističke vojske na Dedinju i bio je zadužen za privođenje predsednika vlade Dragiše Cvetkovića i ostalih ministara. Lično je uhapsio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića i stražarno ga sproveo u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu.

U Aprilskom ratu je vršio dužnost obaveštajnog oficira u Generalštabu i pratio generala Dušana Simovića i Vladu od Beograda do Nikšića i sa njima odleteo za London.

Početkom leta dolazi u savezničku Vrhovnu komandu u Kairu i služi u jednom bataljonu u Aleksandriji.

Nezadovoljan malim uticajem nižih oficira-pučista nad politikom koja je sprovodila Simovićeva vlada, Knežević je ličnom inicijativom za smenjivanje tri generala izazvao Kairsku aferu krajem 1941. godine, u ime „Lige majora“ koja je na kraju dovela do smene generala Dušana Simovića, Bore Mirkovića i Bogoljuba Ilića i obrazovanja nove vlade Slobodana Jovanovića. U toj vladi, Knežević je imenovan za šefa Vojnog kabineta. Pored toga, bio je i oficir za vezu sa JVuO od januara 1942. do juna 1943. Sa svojim rođenim bratom Radojem, koji je bio ministar dvora i imao jak uticaj na mladog kralja Petra II, bio je siva eminencija koja je stajala iza vlade ostarelog Slobodana Jovanovića. Kao šef Vojnog kabineta, Knežević je preuzeo od vlade prerogative u uspostavljanju i kontrolisanju veze sa ministrom vojske Dragoljubom Mihailovićem. Radoje i Živan Knežević su postavili svog brata Nikolu Kneževića za šefa Odeljenja za šifrovanje u Ministarstvu spoljnih poslova, što im je omogućilo da drže oko na svim porukama koje su dolazile vladi i od nje odlazile. Knežević je do 10. juna 1943. bio je šef Vojnog kabineta Predsedništva vlade u emigraciji.

Knežević je odbacivao dokumenta i upozorenja britanske obaveštajne službe Mihailovićeve snage primaju veliku vojnu pomoć od Italijana i da sa njima izvode zajedničke vojne operacije, da pojedini četnički komandanti pregovaraju i sa Nemcima i da se vlada prema tome mora odrediti. Osmislio je javno osuđivanje preko radija stavljanjen pod slovom Z.

Zbog nagomilanih dokaza o četničkoj saradnji sa silama Osovine i sve većeg jačanja partizanskog pokreta, Britanci su vršili pritisak da izbeglička vlada postigne sporazum sa partizanima. Ne želeći da to uradi, Jovanović je podneo ostavku, a posle međuvlade Miloša Trifunovića, izabrana je nova vlada Božidara Purića. Jedan od prvih poteza Purićeve vlade je bilo razbijanje Lige majora. Zbog toga je Živan Knežević u julu 1943. imenovan je za vojnog izaslanika Vojske Kraljevine Jugoslavije u Vašingtonu. Tada je bio unapređen u čin potpukovnika Vojske Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i pukovnika.

Kao vojni predstavnik u Vašingtonu nastojao je, zajedno sa poslanikom Konstantinom Fotićem, da održi „čvrstu američku politiku prema partizanima“, nasuprot „britanskoj elastičnoj politici prema događajima u Jugoslaviji“. U Bariju je 1944. godine došao u otvoreni sukob sa vojnim predstavnicima Velike Britanije.

Živanu Kneževiću je suđeno u odsustvu za izdaju na Beogradskom procesu protiv Dragoljuba Mihailovića i još nekoliko četničkih i drugih kvislinških vođa. Osuđen je na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva.

Posle rata je nastavio službu u Ministartsvu odbrane SAD kao civilno lice. Penzionisan je po sili zakona 1976. godine, ali mu je služba produžavana dva puta do 31. marta 1978. Bio je veliki pobornik Draže Mihailovića i Ravnogorskog pokreta u emigraciji i sa svojim bratom Radojem je bio saradnik u nekoliko značajnijih listova. Umro je 1984. godine i sahranjen je uz prisustvo porodice i velikog broja prijatelja na srpskom groblju u Libertivilu.

Rehabilitovan je 2009. godine.