Godina : 1951 - 1960.
Detaljno stanje: Loše
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

SCENARIO ZA DOKUMENTARNI FILM `IZMEDJU EPOHA`
PET JUGOSLOVENSKIH LEGENDI
(VINCA,STOBI,TROGIR,GUSLE i STECAK)

AUTOR - OTO BIHALJI MERIN
UPUCENO - UDRUZENJU FILMSKIH UMETNIKA SRBIJE(UFUS)
UMETNICKOM KOLUGIJUMU (zavedeno pod br. 193 godine 1954)

scenario je kompletan i ima 8 stranica sa ukupno 37 originalnih fotografija (manjeg formata).

u vrlo losem stanju

Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda.

Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član.

U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj.

Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje nemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije.

Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj).

Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti.

Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti.

---

Љубиша Јоцић (Уб, 19. јун 1910 — Београд, 2. март 1978) је био новинар, режисер, поета и преводилац, ексцентрични надреалиста који је своју прву штампану ствар објавио 1928. године као песму без наслова. Истраживао је повезаност светлосне формуле са уметношћу и естетиком. Написао је књигу о Драгој Машин, као и књигу „Колико је сати“, коју је сам илустровао. У филму „Чудна девојка“ играо је професора сликања.

Данас његово име носи једна песничка награда.

---

Стећци (једнина: стећак или стојећак камен, кам, биљег, мрамор) су средњовековни надгробни споменици у облику великих каменова, понекад са уклесаним сликовним украсима или натписима. Налазе се највећим делом на просторима данашње Босне и Херцеговине као и Србије, Црне Горе и Хрватске, а настајали су од XI до краја XV века.

До сада је пронађено више од 66.000 стећака, од чега преко 50.000 на подручју данашње Босне и Херцеговине. Највећа концентрација стећака је у Херцеговини (Билећа, Столац, Требиње, Гацко, долина Неретве итд.) а најпознатија некропола је Радимља код Стоца. У Србији се стећци углавном налазе у Рашкој области или западној Србији (у златиборском крају). На Златибору стећци постоје готово у сваком селу, иако су многи коришћени као грађевински материјал. Стећци су тежине од 100kg до 32 тоне. Најславнији појединачни стећак је Згошћански стећак, нађен у околини Какња, који се налази у Земаљском музеју у Сарајеву. Он нема натпис, а због изузетне украшености неки истраживачи, као Ђорђе Стратимировић, сматрају да је реч о гробу Стјепана II Котроманића.

Више од 5.600 стећака је украшено и то најчешће: повијеном лозицом, розетама, крстовима, штитовима и мачевима, луком и стрелом, људским и животињским фигурама, сценама лова на јелене, сценама турнира, геометријским орнаментима и слично. Преко 350 стећака носи натписе ћириличним писмом.

arheologija etnologija nadrealizam naiva pikaso