ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2007.
Jezik: Ruski
Autor: Strani

Владимир Пятаницкий - Казаки в Великой Отечественой войне 1941-1945.
Kozaci u Velikom otadzbinskom ratu 1941- 1945.

Jauza, Eksmo, Moskva, 2007.
Tvrdi povez, 316 strana.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Козаци (рус. казаки, укр. козаки, пољ. kozacy) су настали као заједнице слободних војника-коњаника. Појавили су се у 15. веку у степама јужне Русије, као одбрана од упада азијских номада. Чинили су их руски и украјински сељаци и известан број татарских пребега.[1][2][3] Насељавали су пространства и острва на реци Дњепар,[4] До 18. века били су делимично независни од Руске Империје, а после тога су служили као коњица. У царској Русији су били ослобођени плаћања пореза, али су зато увек били спремни за полазак у рат. Њихови предводници су се звали атамани или хетмани. Историјски гледано, они су били полуномадски и полумилитаризовани народ, коме је, док су били под номиналном влашћу разних источноевропских држава у то време, био дозвољен велики степен самоуправе у замену за војну службу. Иако су се бројне језичке и верске групе удружиле да формирају Козаке, већина њих се удружила и постала православни хришћани који говоре источнословенски. Владари Пољско-литванске заједнице и Руског царства давали су Козацима одређене посебне привилегије у замену за војну дужност служења у нерегуларним трупама (углавном коњици). Различите козачке групе биле су организоване по војним линијама, са великим аутономним групама званим армије. Свака армија је имала територију која се састојала од придружених села званих станице.

Највише козака је живело у областима око река Урал, Дон и Дњепар. По региону у коме су живели, разликујемо: украјинске, донске, уралске, кубанске, запорошке, сибирске и друге козаке. Уралски и оренбуршки козаци су одиграли кључну улогу у колонизовању Сибира. Козаци су се прославили романом Николаја Гогоља Тарас Буљба.[5][6]

Козачки начин живота опстао је и преко директних потомака и стечених идеала у другим нацијама до двадесетог века, иако су широке друштвене промене Руске револуције пореметиле козачко друштво колико и било који други део Русије; многи Козаци су мигрирали у друге делове Европе након успостављања Совјетског Савеза, док су други остали и асимиловали се у комунистичку државу. Организоване су кохезивне козачке јединице и многе су се бориле и за нацистичку Немачку и за Совјетски Савез током Другог светског рата.

После Другог светског рата, Совјетски Савез је распустио козачке јединице у Совјетској армији, а многе од козачких традиција су потиснуте током година владавине Јосифа Стаљина и његових наследника. Током ере перестројке у Совјетском Савезу касних 1980-их, потомци Козака су настојали да оживе своје националне традиције. Совјетски Савез је 1988. године донео закон којим се дозвољава поновно успостављање бивших козачких заједница и формирање нових. Током 1990-их, многе регионалне власти пристале су да предају неке локалне административне и полицијске дужности својим козачким домаћинима.

Између 3,5 и 5 милиона људи се повезује са козачким културним идентитетом широм света, иако већина, посебно у Руској Федерацији, има мало или нема никакве везе са изворним козачким народом јер су се културни идеали, наслеђе и геноми у великој мери променили током времена.[7][8] Козачке организације делују у Русији, Украјини, Белорусији, Казахстану, Канади и Сједињеним Државама.[9][10]
Историја

Козаци се деле на две главне групе: Украјинске (Малоруске) и Донске. Од Малоруских козака потичу:

Запорошци и
слободски пукови Белгородске губерније [ru], а од Донских:
Волшки,
Терски,
Гребенски,
Јајички и
Сибирски козаци.

Малоруски козаци
Главни чланак: Малоруски козаци

Малоруски козаци настали су 1320-их и 1340-их година на следећи начин: када су Татари под вођством свог хана Батија 1240. године освојили Кијев, опустошили су све околне земље, и од тог времена они су како у Кијеву, тако и у другим кнежевствима постављали и збацивали руске кнежеве. Видећи да је Русија поробљена и због тога слабија, велики литвански кнез Гедимин пође 1320. године на Кијевско кнежевство и победивши кијевског кнеза Станислава потпуно овлада градом Кијевом, у коме је касније постављао своје намеснике. С друге стране Пољаци 1340. године освојише сав онај део Русије који се данас назива Црвена Русија. То је навело многе Русе који су живели у тим земљама да, плашећи се туђинске власти, напусте своје домове и населе се на местима, у доњем току реке Дњепра. Број ових досељеника још више се повећао када су Татари 1415. по други напали Кијев и околна места, а нарочито 1417. године када је пољски краљ Казимир присајединио Кијевско кнежевство Пољској круни, и када су се убрзо затим Пољаци почели ту насељавати, прогањајући и вређајући народ, тако да су људи морали да беже својим земљацима који су раније избегли. Ови бегунци насељавали су се све до река Буга и Дњестра и у земљама које леже између ових двеју река и Дњепра. Да би се заштитили од сталних упада и напада Пољака, Литванаца и Татара основали су војску и подигли градове и села. Млади и храбри крстарили су преко лета по степи и причињавали велике невоље Татарима и Турцима. На тај начин они су за Пољску и Литву представљали бедем и штит од тих непријатеља. Неки пољски краљеви видели су у томе своју корист и не само што нису ометали Русе у овим походима него су се трудили да придобију њихову наклоност и да заведу већи ред међу њима. Зато су им дали разне повластице и привилегије, чиме су их чврсто везали уз себе. Да би их боље заштитио од турских и татарских најезди, краљ Сигисмунд I преселио их је више Дњепарских прагова, поклонивши им за насељавање велику територију. Краљ Стефан Батори, основавши од њих 1576. године шест пукова, сваки по хиљаду људи, одредио је сваком пуку посебног команданта, а над свима једног главног команданта са пољском титулом хетман, коме је ради већег угледа подарио:

краљевску заставу,
бунчук (коњски реп),
булаву (врста буздована) и
печат и још град Терехтемиров за вечита времена.

Народу је дозволио да се насељава у околини овог града чак до Кијева, а територији на источној страни додао још 10 миља земље. Тада су одређене и главне старешине, и то: коморски судија, писар и есаул.
Порекло имена Козак

Руси који су побегли на Дњепар, раније нису били козаци, него су то име добили од Татара. Козак на татарском језику значи лако наоружан војник који наноси штету непријатељу чешће најездом, него организованим нападом, а означава и најамног војника или човека који брије главу. Руси који су бежали од литавске и пољске власти, као што смо већ споменули, насељавали су се у крајевима где су живели Татари и примили су све татарске обичаје, једном речју постали су исти као и Татарски козаци, којих је међу тамошњим Татарима било веома много, и одатле је потекло име руских козака, који су у земљама добијеним од краља Стефана слободно живели само до његове смрти. Његов наследник краљ Сигисмунд III забранио је козацима да нападају Турке и укинуо им је самоуправне установе. Пољаци су захтевали да козачки атаман буде потчињен краљевском хетману. Пољске велможе подигле су у Малој Русији села у која су дошли римокатолички свештеници, а у Кијеву је постављен римски епископ. Ту су изграђени каштели, манастири и католичка училишта, с једном једином намером: да се распространи католичка вера. На сабору одржаном у малоруском граду Бресту 1598. године, већи део малоруског свештенства пришао је Римској цркви. Ови поступци пољског краља огорчили су народ, а нарочито козаке који су сматрали својом дужношћу да штите не само православље грчкоруске вере већ и привилегије свог народа и отаџбине. Зато су они водили дугогодишњи рат са Пољацима и на крају са својим тадашњим хетманом (којега су сами изабрали) Богданом Хмељницким одлучили да се припоје народу од ког су потекли и њихови преци, и тако су 1654. године признали власт руског цара, што су исте године учинили и сви градови и житељи са источне стране Дњепра заједно са главним градом Малорусије, Кијевом. Године 1650. горе поменути Хмељницки имао је под оружјем око 40 хиљада које је поделио на 15 пукова, од којих је већина живела на западној обали Дњепра. Касније је козачка војска нарасла на 60 хиљада и подељена је на 10 пукова, којима је одређено место на источној обали Дњепра, и који су добили имена по тамошњим већим градовима.
Запорошки козаци
Главни чланак: Запорошки козаци

Између Малоруских и Запорошких козака у почетку није било никакве разлике јер су у прво време и једни и други били Запорошци, зато што су живели иза прагова. Краљ Сигисмунд I преселио је знатан број козака изнад прагова, као што смо већ рекли. Оне који су остали испод прагова, Пољаци и Руси називали су Запорошцима или Запорошким козацима, то јест козаци који живе иза прагова. Прагови су стене (или водопади) у рекама низ које вода тече великом брзином. Таквих порога са различитим именима има 12 или 13 и они од ушћа реке Самаре заузимају велико пространство у Дњепру. Главно боравиште Запорошких козака зове се Сеч или Сеча, што означава засеку, ров или неко друго слично утврђење. Ова Сеча настала је у време пољског краља Сигисмунда I. У почетку, до поделе на козачке пукове, Сеча је била место на коме су се сви који су хтели да покажу своју храброст у ратовању, састајали, бирали свог вођу и договарали се о походима. Касније је Сеча постала стално боравиште неожењених људи који су се, оставивши све друге послове, бавили само војним вештинама. Њихова Сеча је место окружено простим земљаним ровом, јер тај народ не очекује заштиту утврђених градова, него своје храбрости.
Локација запорошких козака
Донски козаци
Главни чланак: Донски козаци

Донски козаци су име добили на исти начин као и Малоруски козаци. Земљама у којима они живе владали су Татарски козаци. Руси су дошли у њихова места и у свему постали онакви какви су били ти Татарски козаци, па су по њима и добили име. Пошто су, углавном били неожењени, први представници тог козачког народа отимали су жене од Татара у рату. У заробљеништво су одводили и многе Татаре и прихватали њихове бегунце примајући их у своје друштво. Овакав живот и мешање руске и татарске крви учинили су да Донски козаци много личе на Татаре. Руска насеља на Дону и рекама које се уливају у њега нису одједном настала на читавој територији Донских козака. Добар прихват првих досељеника и попустљивост старешина увек су привлачили много добровољаца. На рекама Дону, Доњецу, Медведници, Хопри и Бузулуку налази се 130 градова и 11 насеља којима владају Донски козаци. Њихова земља се дуж река Дона и Хопре са југа на североисток протеже 700, а од истока на запад 400 врста. Черкаск је главни град Донских козака, у њему су њихове највише старешине, које се по татарском обичају називају атамани, имају своје куће. У 1805, главни град преселио у Новочеркаск, оснивач града био је атаман Матвеј Платов. Ту се чувају топови и друго наоружање, а за време рата козаци доносе у град своје највредније ствари на чување, и окупљају се у њему када по уведеном народном управљању у заједничким пословима треба да се посаветују, или када треба да крену у рат.


Козаштво је у Великом отаџбинском рату стицајем историјских околности учествовало и на немачкој, и на совјетској страни. Козацима у емиграцији чинило се да ће уз помоћ Хитлера победити бољшевике без штете по саму Русију као државу, док су совјетски козаци неустрашиво бранили земљу, сејући страх и трепет међу немачким трупама.

Козаци су древни војнички сталеж. Још пруски краљ Фридрих Велики називао их је најбољом лаком коњицом у Европи. Представници козаштва учествовали су практично у свим ратовима које је водила Руска Империја. Без претеривања се може рећи да је за ову етносоцијалну групу права трагедија био распад овог облика руске државности и његова замена интернационалним Совјетским Савезом.
Бољшевици су расформирали све козачке војне јединице, а самим козацима су уведена ограничења у погледу службе у оружаним снагама.

Пролетаријату као „владајућој класи“ били су страни интереси козачког живота, тако да није ни чудо што је већина козака у Руском грађанском рату 1917-1922. стала на страну „белих“, тј. представника старе Русије. Пораз у братоубилачком сукобу био је узрок емиграције знатног дела козаштва у иностранство и репресија према онима који су остали у Русији. Бољшевици су расформирали све козачке војне јединице, а самим козацима су уведена ограничења у погледу службе у оружаним снагама. Представници козаштва као имућнијег социјалног слоја највише су страдали и 30-их година у процесу борбе совјетских власти против „кулака“.

Све у свему, козаштво није имало разлога да буде наклоњено совјетској власти, те није ни чудо што су у круговима козачке емиграције биле популарне идеје освете и реванша. Њихово усмерење је најбоље одражено у пароли козачког генерала Андреја Шкура: „Против бољшевика, па макар и са ђаволом!“

„Ђаво“ се брзо појавио – у виду немачког канцелара Адолфа Хитлера...

Верни своме избору

У таквим околностима козаштво је било ангажовано у политици Трећег рајха, тако да и атаман Свевелике војске донске Петар Краснов није скривао своје прогерманске ставове, а он је уживао велики ауторитет међу козачким лидерима. Краснов се 1936. године преселио из Француске у Немачку. Он је још за време Руског грађанског рата био убеђени присталица Немачке. Краснов је руководству Рајха поднео детаљан извештај о историји козаштва, где је приказао да козаци воде порекло од Гота, германског племена које је још у трећем веку живело на северним обалама Црног мора. Атаман је са таквом хипотезом оберучке прихваћен у Рајху, тако да је постао главни консултант руководства хитлеровске Немачке за козачка питања.
Крајње прогерманске и сепаратистичке позиције држао се и „Козачки национални центар“, који је после 22. јуна 1941. претворен у „Козачки националноослободилачки покрет“.

Крајем 1939. и почетком 1940. године почела је реорганизација козачких савеза, удружења и села на територији Трећег рајха. Тако је 1941. основано Општекозачко удружење у Немачкој империји на челу са генерал-лајтнантом Донске козачке војске Јевгенијем Балабином. Поред ове основана је још једна прохитлеровска козачка организација у пролеће 1940. године. Био је то „Свекозачки савез“ на челу са Петром Поповом. Тај савез се финансирао непосредно преко Гестапоа и окупљао је најрадикалније представнике козаштва. Они су се залагали да се од Русије одвоје земље које су раније биле под контролом бивших козачких војски и да се на тој територији формира држава „Козакија“.

Крајње прогерманске и сепаратистичке позиције држао се и „Козачки национални центар“, који је после 22. јуна 1941. претворен у „Козачки националноослободилачки покрет“. Ова организација је још 7. априла 1939. издала специјално циркуларно саопштење „О прикупљању тајних података о СССР-у“, у коме је писало: „Неопходно је одмах предузети најодлучније мере како ништа што је везано за нашег непријатеља СССР не би остало неискоришћено“.

„Козак“ значи „слободан“
Козаци су освајали Сибир и чували границе Русије, служили руским царевима и подизали бунтове против њих. Њиховим именом су Европљани плашили своју децу, док је козачка војна вештина одушевљавала њихове генерале. „Руска реч“ представља ове необичне људе: први део текста се бави козачком историјом до Октобарске револуције.

Шта је то подстакло значајан део козачке емиграције да подржи поменуте организације и њихове вође у оријентисању на Немачки рајх? Јасно је, наиме, да су властољубиви људи и национал-сепаратисти били упадљива мањина у иначе патриотски настројеном козаштву. Одговор је прилично очигледан: ти људи једноставно нису схватали шта је то нацизам. Они су покушавали да му приђу користећи своја уобичајена мерила, и били су уверени да „Русија није Чешка“ и да њу Немачка са својих 80 милиона становника неће моћи да претвори у колонију. Још није био наступио моменат да човечанство схвати да су нацизам и здрав разум неспојиви.

Захваљујући таквим и сличним ставовима, козачке јединице са својим војничким навикама и високом борбеном спремношћу заузеле су битно место у систему немачких оружаних снага. Козаци се често помињу у мемоарима немачких војних старешина. Фелдмаршал Ерих фон Манштајн се сећао свога доласка у Новочеркаск крајем јесени 1942. године, када је покушавао да деблокира Паулусову армију код Стаљинграда: „Једина команда страже коју смо имали на располагању био је добровољачки козачки одред“. И чувени диверзант Ото Скорцени сећа се козака: „Једном смо добили као појачање чету козака из састава СС дивизије. Они су извршили неколико одважних ноћних акција“. Обратимо пажњу да се то дешавало већ у фебруару 1945. године. Кад је изабрао једну страну, макар и погрешну, тај део козаштва је до краја остао веран своме избору.

Козаштво на совјетски начин

У целини узев, на страни хитлероваца се нашло око 50 хиљада козака. По бројном стању то су два-три коњичка корпуса. Од већих војних формација могу се поменути 15. козачки коњички корпус под командом генерала Хелмута фон Панвица, козачка резерва генерала Андреја Шкура и „Козачки стан“ ратног атамана Тимофеја Доманова. На основу тога многи савремени аутори тврде да је козаштво ратовало на страни Немачке. Та тврдња, међутим, није ни близу истине. Ако погледамо састав совјетске армије, наћи ћемо у њој стотине хиљада козака који су ратовали у свим коњичким дивизијама и корпусима СССР-а. У многим таквим јединицама они су чак били у већини.

Козачки гардисти играју у паузи између битака. 1944.

Шта се то могло догодити да се ситуација промени после онако трагичних догађаја Руског грађанског рата? Ради се о томе да генерали Вермахта нису једини схватили квалитете козаштва када је реч о ратовању. Схватио је то и Стаљин. Већ 30-их година је реализован низ мера које су омогућиле да се укине „немилост“ према козацима и да се њихове најспособније коњичке јединице врате у армију. Од фебруара 1936. године широко је покренута кампања „за совјетско козаштво“. Она је допринела да се у складу са наредбом бр. 67 народног комесара за одбрану Климента Ворошилова од 23. априла 1936. године појединим коњичким дивизијама додели статус козачких дивизија. Специјалним актом је козацима било враћено право да носе козачку униформу, која је у претходном периоду била забрањена. Дефинисана је и свечана униформа за козачке јединице. Лав Троцки је у својој књизи „Издата револуција“ („Преданная революция“) оценио те мере као „рестаурацију појединих норми и институција царског режима“. Троцки пише о томе „са каквим запрепашћењем су учесници једног свечаног скупа у Кремљу реаговали на присуство козачких старешина у униформи царског доба, са златним и сребрним нараменицама“.
Совјетски козаци су међу првима дочекали немачке трупе на западним границама Совјетског Савеза у лето 1941. Већ у 4 сата ујутро 22. јуна 94. Кубањски козачки пук потпуковника Н. Г. Петросјанца ступио је на правцу према Ломжи у бој са неупоредиво јачим противником.

Такво негодовање, међутим, било је својствено само крајње левичарској опозицији. У самој војсци је однос према „повратку“ козаштва био далеко сталоженији. Георгиј Жуков, који је 1936-1937. био командант Четврте донске козачке краснознаменске дивизије „Ворошилов“, писао је у својим сећањима: „Четврта донска козачка дивизија је увек учествовала у локалним маневрима. Увек је излазила на маневре добро припремљена и није се десило да јој врховна команда не упути речи захвалности“.

Совјетски козаци су међу првима дочекали немачке трупе на западним границама Совјетског Савеза у лето 1941. Већ у 4 сата ујутро 22. јуна 94. Кубањски козачки пук потпуковника Н. Г. Петросјанца ступио је на правцу према Ломжи у бој са неупоредиво јачим противником. Ускоро су му се придружиле и друге јединице Шесте кубањско-терске козачке краснознаменске дивизије „Буђони“, тачније 48. белореченски кубањски и 152. терски козачки пук којима су командовали потпуковници В. В. Рудницки и Н. И. Алексејев.
После првих борби у лето 1941. донета је одлука да се повећа број коњичких дивизија. Већ у јулу и августу је формирано 48 таквих дивизија, а крајем 1941. године Црвена армија је имала 82 коњичке дивизије. Коњичке војне формације коришћене су на најактивнијим деловима совјетско-немачког фронта, пре свега као мобилна сила у саставу мешовитих коњичких и механизованих група. Неће бити претерано ако кажемо да су те јединице преузеле на себе сву тежину битака у јесен-зиму 1941, тј. у периоду који је био најтежи за Црвену армију. Они су фактички заменили тенковске и моторизоване пешадијске јединице, којих је било критично мало после губитака у лето 1941.

Козачко јахање, стара вештина за савремене неустрашиве људе
Џигитовка, традиционална козачка јахачка вештина од које застаје дах, разликује се од каубојских представа и циркуса по томе што козаци користе право оружје и јашу по правилима којих су се одувек држали у руској царској војсци. Козак Дмитриј за „Руску реч“ објашњава како је џигитовка настала.

Карактеристично је, на пример, да у извештају Совинформбироа од 5. септембра коњичка група Лава Доватора фигурира као козачка, иако су све те јединице формало имале само епитет „коњичке“. У извештају је речено: „Коњичка козачка група под командом пуковника Доватора продрла је у позадину фашиста и дуже време је уништавала фашистичке трупе и комуникације“. После акције у позадини немачких трупа Доваторови коњаници су преименовани у Трећи коњички корпус и активно су учествовали у бици за Москву.

У зиму 1941. године су и Доваторове јединице, као и већина коњичких дивизија, груписане у корпусе. У пролеће 1942. је већ било формирано укупно 19 корпуса. И само је 17. пук био посебан, јер је успео да издејствује званичан назив: Кубањски козачки пук. Он је формиран за козачки новац од кубањских козака-добровољаца.

У августу 1942. козаци су се прославили код села Кушчевска, бранећи родни Кубањ. Елитна немачка брдска стрељачка дивизија Еделвајс није очекивала класичан напад у коњичком строју, и он је за њу био фаталан. „Све што сам слушао о козацима из рата 1914. године није ништа у поређењу са ужасом који осећамо приликом сусрета са овим садашњим козацима. Подилази ме језа и уздрхтим само када се сетим козачког напада. Ноћу имам кошмаре. Козаци су прави вихор који на своме путу носи све пред собом. Ми се бојимо козака као освете свевишњег“, писао је својима у Немачку војник Алфред Курц, кога су козаци касније посекли. Совјетски маршал Андреј Гречко овако пише о том нападу у својим мемоарима: „У тим ноћним нападима на село Кушчевска козаци 13. коњичке дивизије уништили су преко хиљаду хитлероваца и заробили око три стотине“.

На коњима и у тенковима

Укупно 555 козака и командира кавкаског корпуса награђено је 25. августа 1942. године орденима и медаљама за храброст и херојство, а 27. августа је лист Правда објавио наредбу народног комесара за одбрану СССР-а о томе да се кавкаском корпусу и његовим јединицама додељује звање „гардијски“ и задржава се назив „козачки“. Козаци овог корпуса су 1945. прошли калдрмом Црвеног трга у првој Паради Победе.

Козачка мода: шалваре, папаха и борбени дух
Водећи светски дизајнери Ралф Лорен, Сајмон Книн, Маноло Блахник и Анастасија Романцова препоручују женама које прате моду да носе шубаре кубанских козака и дуге огртаче од овчије коже без копчи.

У том корпусу се борио и најпознатији совјетски козак Великог отаџбинског рата, Константин Недорубов. То је оригинална личност, човек који је у Првом светском рату добио сва четири Георгијевска крста (I, II, III и IV степена) и орден Хероја Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Ни он сам није могао рећи колико стотина Немаца је побио у два рата...

Допринос који је козаштво дало совјетској коњици у Великом отаџбинском рату је заиста огроман. Али козаци нису ратовали само у коњици. На пример, од кубањских козака је формирана 9. пластунска стрељачка краснодарска добровољачка дивизија. Људство ове дивизије чинили су кубањски козаци обучени у козачку униформу, у којој су остали до краја рата. Можемо се присетити и Дмитрија Лаврињенка, најбољег тенкисте СССР-а у Великом отаџбинском рату. Он је био козак кубањског села Бестрашна (рус. Бесстрашная – неустрашива). Лаврињенко је за непуна три месеца уништио 52 непријатељска тенка. Или, рецимо, команданта Северне флоте СССР-а, Арсенија Головка. Он је био родом козак Терске козачке војске. Ти примери показују да се козаштво није осрамотило пред својом славном ратничком прошлошћу.