Godina izdanja: 1996
ISBN: 86-7411-027-4
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Odlično očuvano.

Naslov Britanci o Kraljevini Jugoslaviji. Knj. 3, (1939-1941) / [priredio] Živko Avramovski ; [preveli Milivoje Isailović, Svetlana Adžić, Nenad Fejić ; registri Mladen Stefanović]
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1996
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhiv Jugoslavije : Jugoslovenska knjiga, 1996 (Novi Sad : Dnevnik)
Fizički opis IX, 841 str. : tabele ; 25 cm
Drugi autori - osoba Avramovski, Živko, 1926-2020 (urednik)
Isailović, Milivoje (prevodilac)
Adžić, Svetlana, 1951- (prevodilac)
Fejić, Nenad (prevodilac)
Stefanović, Mladen (autor dodatnog teksta)
Popović, Jovan P., 1940- (autor dodatnog teksta) (glavni i odgovorni urednik)
(plas. sa omotom)
Napomene Tiraž 500
Str. V-VI: Reč glavnog i odgovornog urednika / Jovan P. Popović
Napomene i bibiografske reference uz tekst
Registri.
Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Jugoslavija -- Britanija -- 1939-1941 – Dokumenti

PREDGOVOR
Ovim tomom kompletira se zbirka britanskih dokumenata o Kraljevini Jugoslaviji. Predgovor ovoj trotomnoj zbirci napisan je u prvom tomu. U njemu je dat opširan pregled politike Velike Britanije prema Jugoslaviji, ocena stanja domaćih arhivskih fondova, dosadašnjeg publikovanja izvorne građe ovog perioda, značaj stranih, a posebno britanskih arhivskih fondova zbog nekompletnosti domaćih fondova koji su stradali u aprilskom ratu 1941. godine. Međutim, zbog različite prirode dokumenata uključenih u prva dva toma i onih u ovaj tom, nužno je da se daju neka dopunska objašnjenja čitaocu.
U prva dva toma objavljeni su godišnji izveštaji Poslanstva Velike Britanije u Beogradu. Ovi izveštaji predstavljaju vrstu sinteze urađene na osnovu tekućih izveštaja u toku godine na koju se odnose. Pisani prema utvrđenoj šemi oni obuhvataju sve oblasti i daju zaokruženu sliku stanja u zemlji – unutrašnji politički odnosi, međunarodni položaj, ekonomske, nacionalne, verske, kulturne i zdravstvene prilike, stanje oružanih snaga i drugo. Posle ulaska Velike Britanije u rat godišnji izveštaji nisu pisani zbog zauzetosti osoblja Poslanstva intenzivnijim tekućim aktivnostima. Zbog toga se u trećem tomu objavljuju tekući izveštaji poslanika, vojnih atašea, konzula, instrukcije Foreign Officea poslaniku, elaborati urađeni u nadležnim ministarstvima i drugim organima britanske vlade.
Pri odabiranju dokumenata rukovodio sam se željom da ona, koliko god je to moguće, obuhvate najvažnije probleme koji su obuhvaćeni u godišnjim izveštajima objavljenim u prva dva toma. Ipak, rat u Evropi i u severnoj Africi, a od oktobra 1940. godine i na Balkanu, kao i značaj Balkanskog poluostrva, posebno Jugoslavije, za njegov dalji razvitak i posledice po britanske pozicije u istočnom Mediteranu, uticao je da najveći broj dokumenata bude posvećen nastojanjima Velike Britanije da spreči prodor Nemačke preko Balkana u ovo područje i da privuče Jugoslaviju na svoju stranu.
Britanska diplomatija je do kraja 1938. godine vodila popustljivu politiku prema Nemačkoj – poznatoj kao politika „smirivanja“ diktatora – i nije se protivila ekonomskom povezivanju balkanskih zemalja sa Nemačkom. Od razbijanja Čehoslovačke Velika Britanija je povela aktivnu politiku suprotstavljanja nemačkom nadiranju na ovo područje i nastojala je da okupi balkanske zemlje u takozvani „front mira“. I pored simpatija za Veliku Britaniju Jugoslavija je prema ovoj britanskoj politici zauzela rezervisano držanje, iz straha da ne izazove nezadovoljstvo Nemačke od koje je već bila ekonomski suviše zavisna. Sem toga ona je bila ranjiva i zbog unutrašnjepolitičkih problema, pre svega zbog nerešenih srpsko-hrvatskih odnosa. Zato se Velika Britanija angažovala kao posrednik za postizanje sporazuma koji je potpisan 26. avgusta 1939. godine, u nadi da će to ojačati položaj Jugoslavije i učiniti je otpornijom prema pritisku Nemačke.
Posle početka drugog svetskog rata, a naročito posle sloma Francuske, cilj britanske diplomatije bio je da pridobije balkanske zemlje da pruže oružani otpor eventualnom nemačkom prodoru na Balkan. Jugoslovenska vlada je i tada odbijala otvoreno eksponiranje protiv Nemačke i nastavila politiku neutralnosti, pomerajući težište bliže Nemačkoj, kojoj čini manje koncesije u nadi da će od nje, u zamenu za isporuku strateških sirovina, dobiti i naoružanje koje na drugoj strani nije mogla da dobije. Posle napada Italije na Grčku i pristupanja Mađarske i Rumunije Trojnom paktu položaj Jugoslavije je postao još ranjiviji, ali je vlada i dalje gajila nadu da će je osovinska agresija mimoići.
U to vreme Hitler je doneo odluku da napadne Sovjetski Savez i zbog toga je za proleće 1941. planirana intervencija u Grčkoj preko bugarske teritorije, kako bi se sprečilo da Britanci ojačaju svoje pozicije tamo i ugrožavaju južno krilo nemačke invazione armije i izvore nafte u Rumuniji. U takvim uslovima držanje Jugoslavije postalo je jako značajno za obe zaraćene strane, pa se svaka od njih trudila da je privuče na svoju stranu. Da bi je privolela da pristupi Trojnom paktu Nemačka je pokazala spremnost da joj obeća posebne uslove, kao što su očuvanje integriteta, neučestvovanje u ratu, netraženje tranzita trupa preko njene teritorije, pa i priključenje Soluna. Britanci su, pak, želeli da Jugoslavija uđe u rat na njihovoj strani i zajedno sa Grčkom i Turskom stvori na Balkanu front koji bi vezao velike nemačke snage.
Borba za pridobijanje Jugoslavije ušla je u završnu fazu u februaru 1941. godine. Britanija je posle uspeha u Libiji prebacila četiri divizije u Grčku i uputila u istočni Mediteran jaku delegaciju na čelu sa ministrom inostranih poslova Edenom. On je odmah zatražio sastanak sa knezom Pavlom, a kad je ovaj to odbio iz straha da to Nemačka ne otkrije, održavao je s njim stalnu vezu preko poslanika u Beogradu i specijalnog izaslanika, koji je doneo njegove poruke. On je insistirao da Jugoslavija ne prihvati nemačke ponude i da zajedno s Turskom izjavi da će u rat ako nemačke trupe uđu u Bugarsku ili ako bude direktno napadnut ili ugrožen Solun. Pri tome je davao obećanje da će u slučaju ulaska Jugoslavije u rat Velika Britanija podržati reviziju granice prema Italiji, tj. priključenje Istre, a u suprotnom pretio je da Jugoslavija može da izgubi i ono što je dobila u prvom svetskom ratu. Međutim, knez Pavle je tvrdio da Hrvati ne bi podržali ulazak u rat ako Jugoslavija nije napadnuta i smatrao je da bi to samo dovelo do raspada države, velikih razaranja i ljudskih žrtava.
Kad je Bugarska 1. marta pristupila Trojnom paktu i nemačke trupe počele da ulaze na njenu teritoriju, Hitler je pojačao pritisak na Jugoslaviju. Na tajnom sastanku s knezom Pavlom 4. marta on je prihvatio jugoslovenske posebne uslove, za koje je vlada mislila da su neprihvatljivi za Nemačku i da će poslužiti za dalje odlaganje donošenja odluke. Posle toga Krunski savet je prihvatio pristupanje Trojnom paktu, s tim da Hitlerova obećanja budu data pismeno. Na drugoj strani britanska diplomatija i vojni predstavnici su sugerisali da Jugoslavija može da popravi svoj položaj samo ako odmah napadne italijanske trupe u Albaniji, odnese laku pobedu, zapleni velike količine oružja i omogući da grčke i britanske trupe budu oslobođene za upotrebu na drugoj strani ili da, u najmanju ruku, što više odlaže donošenje odluke. Jugoslovenska vlada je i sama nastojala da to ostvari ali su njena manevrisanja presečena nemačkim ultimatumom od 23. marta da se odluka donese do ponoći.
Kad je britanska diplomatija shvatila da je jugoslovenska vlada odlučila da priđe Trojnom paktu, dala je nalog njenoj službi u Beogradu da pristupi organizovanju državnog udara.
Posle uspešno izvršenog udara 27. marta Eden je odmah zatražio sastanak sa generalom Simovićem. Ovaj je to u prvi mah prihvatio, ali je ubrzo od toga odustao. I ovog puta je on to pravdao željom da se ne izazove nemački napad pre nego što vojska bude spremna za odbranu. Umesto toga došlo je do pregovora vojnih predstavnika, ali bez nekih konkretnih dogovora o zajedničkim operacijama. Britanci su opet insistirali da Jugoslavija, ne čekajući da Nemačka izvrši potrebne pripreme za napad na nju, odmah izvrši napad na Italijane u Albaniji, izbaci ih iz Albanije i obezbedi svoj bok i pristup albanskim lukama. Sva ta nagađanja prekinuta su iznenadnim napadom Nemačke 6. aprila.
Tekstovi dokumenata koji se ovde objavljuju u svemu su verni prevodi originala, bez ikakvih izmena, dodavanja ili skraćivanja. Reči koje je dodao priređivač stavljene su u kose zagrade. To su uglavnom imena ličnosti koje su u izveštajima pomenute samo po prezimenu ili su dodate po smislu tamo gde je reč u originalnom tekstu nečitljiva, kao i u nekim slučajevima gde je bilo potrebno pojašnjenje teksta. Lučne zagrade u tekstu su verno prenete iz originalnih dokumenata.
Reči koje su u tekstu u navodnicima tako su preuzete iz originalnog dokumenta. Kad su u navodnicima srpsko-hrvatski izrazi kao „Sporazum“, „Sabor“, „konkordat“, „skupština“ i sl. oni su u tom obliku upotrebljeni u originalnom dokumentu, bez prevođenja na engleski jezik. Isto važi i za podvučene reči ili delove rečenice.
U nekim dokumentima, u originalnom tekstu, nalaze se komentari izvestioca. Oni su označeni simbolima/zvezda, krst, slovo x/ kao u tekstu tako i ispod crte. Za razliku od ovih komentara, komentari priređivača označeni su rednim brojevima za svaki dokument posebno. Kad se izveštač u telegramu ili izveštaju poziva na ranije telegrame ili izveštaje priređivač je stavio napomenu samo u slučajevima kad je dokument na koji se izveštač poziva uključen u zbirku.
Strana lična imena pisana su etimološki, kao što je to slučaj i u prva dva toma. Samo su grčka imena pisana latinicom onako kako se izgovaraju. Kod pominjanja Hitlera skoro uvek je u originalnom tekstu upotrebljavan nemački izraz Herr Hitler, a kod pominjanja Musolinija italijanski izraz Signor Mussolini, pa je to zadržano i u prevodu.
Ovde treba napomenuti da su u periodu na koji se odnose dokumenta u Beogradu službovala dva poslanika sa istim imenom i prezimenom, sem različitog srednjeg imena. To su Sir Ronald Hug Campbell i Ronald Jan Campbell. Prvi je bio do početka oktobra, a drugi od 15. decembra 1939. godine.
Na kraju želim da se zahvalim recenzentu dr Tomi Milenkoviću za uloženi trud da pregleda ovaj obiman materijal i pruži mi pomoć svojim korisnim sugestijama.
Posebno sam zahvalan direktoru Arhiva Jugoslavije gospodinu Jovanu Popoviću i njegovim saradnicima koji su svojim angažovanjem stvorili uslove za publikovanje ovog toma.
Dr Živko Avramovski

MG P44 (N)