ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1970.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Episkop zicki Vasilije - Uloga Srpske pravoslavne crkve u banjaluckom Veleizdajnickom procesu

Eparhija zicka, Kraljevo, 1970.
Meki povez, 216 strana, ilustrovano.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!


Малић, Даринка (Врховни суд БиХ јој је повисио казну на 6 година затвора)
Млађеновић-Милојчић, Јаков
Обрадовић Милан
Симић, Јово (Врховни суд БиХ му је снизио казну на 4 године затвора)
Ћоровић, Владимир (Врховни суд БиХ му је повисио казну на 8 година затвора, због интензивнијег рада у друштву„Просвети“)
Шакота, Илија (Врховни суд БиХ му је повисио казну на 6 година затвора)
Солдо, Шпиро

На 3 године затвора су осуђени:

Јеремић, Ристо
Рундо, Васиљ (Врховни суд БиХ му је повисио казну на 5 година затвора)

На 2 године затвора су осуђени:

Баврљић, Лазар Спасоје
Јојиновић, Петар

Остали су „у помањкању доказа“ били ослобођени оптужбе.
Одлука Врховног суда БиХ

Врховни суд Босне и Херцеговине је 8. фебруара 1917. године у већем делу потврдио првостепену пресуду из Бање Луке.
Интервенција Краљевине Шпаније за помиловање осуђених на смрт
Шпански краљ Алфонсо XIII (1886—1931) има највеће заслуге што није извршена смртна казна над шеснаесторицом осуђених у Бањалучком велеиздајничком процесу (1915-1916).

Влада Краљевине Србије је пажљиво пратила судски процес, интересујући се за судбину затвореника.
И на седницама Министарског савета редовно је извештавано о дешавањима у Бањалуци, као и о акцијама које су стране земље спроводиле како би спасиле шеснаест осуђеника на смрт.

Влада је знала да једино може да покуша да успостави везе са Ватиканом и Краљевином Шпанијом да би обезбедила ургенцију за помиловање или преиначење пресуде осуђеним Србима.

Пјетро Гаспари (1852—1934), тј. итал. Pietro Gasparri, кардинал Римокатоличке цркве и водећи дипломата у време папе Бенедикта XV (1854—1922) је већ маја 1916. године послао писмо у Беч.
Међутим, одговор је био негативан, јер су на двору тврдили да осуђеници нису Срби, него Босанци и да се папа, залагањем за њихово помиловање, меша у унутрашње послове Двојне монархије.

Папа Бенедикт XV је био свестан да ће егзекуција шеснаесторице осуђеника штетити угледу Монархије, а као највећа католичка земља, Аустроугарска је у Ватикану заузимала посебно место.
Зато је Гаспари, јула 1916. године, послао у Беч још једно писмо, у ком је навео да се међу осуђеницима налазе и четири свештеника, чије помиловање би донело велику захвалност Ватикана.

У писму је, такође, истакао папину обавештеност о негативном ставу светске јавности.

Из Мадрида су већ крајем маја 1916. године послали прво писмо у Беч.
Међутим, одговора није било.
Упућена је још једна молба са шпанског престола на адресу Франца Јозефа (1830—1916).
Месеци су пролазили, али одговора није било.

Након сазнања да жалба осуђеника није уродила плодом, скоро све наде биле су упрте у Шпанију и краља Алфонса XIII.
Поред папе Бенедикта XV, у Бечу се највише поштовало мишљење Шпанаца, као (неспорне) песнице католицизма.

Након интервенција са свих страна, било је очекивано да ће Алфонс XIII послати писмо у Беч.
И послао га је последњих дана фебруара.
У писму последњем цару Аустроугарске Карлу I (1887—1922), упућеном из Мадрида, писало је, између осталог, да се „он, краљ, нарочито интересује судбином осуђених Срба, Бањалучана“.
Папа Бенедикт XV (1854-1922) је после шпанског краља Алфонса XIII (1886-1941) најзаслужнији што није извршена смртна казна над шеснаесторицом осуђених у Бањалучком велеиздајничком процесу (1915-1916).

О свим интервенцијама, посебно оним са Алфонсовог двора и из Ватикана, много се говорило у аустроугарским круговима.

Наравно, ником од лидера царства није било пријатно што је светска јавност на страни оних које су они осудили као најгоре непријатеље.
Још више им је сметало што су уз Србе Шпанија и Ватикан, највећи центри католицизма.

Карло I је, након бројних писама, телеграма и посета са разних страна, а понајвише због интервенција из Шпаније, донио одлуку да ће помиловати шеснаест Срба.
Овој одлуци је допринела и лоша ситуација унутар Аустроугарске, као и стање на фронтовима.

Аустроугарски цар је, 15. фебруара 1917. године, израдио план помиловања и већ следећег дана га прослиједио у Шпанију.
Телеграм који је Карло послао шпанском краљу, гласи:
„Удовољавајући Вашој жељи и искрено радостан, што могу вршити право помиловања, укинуо сам шеснаесторици Бошњака смртну казну.“.

Своју одлуку Карло је једино саопштио Алфонсу XIII, који је ову информацију одмах проследио даље.

Тако је већ следећег дана (17. март) и председник српске владе Никола Пашић (1845—1926) на Крфу добио телеграм са радосном вешћу.

Уз помоћ краља Алфонса XIII, папе Бенедикта XV и многих других светских државника и дипломата, шеснаест људи спасено је смрти. Њих осморица (Васиљ Грђић, Коста Гњатић, Матија Поповић, Бошко Чапрић, Ђорђо Дакић, Михајло Савић, Мирко Томовић и Чедо Милић) добили су доживотне казне затвора, петорица (Симо Беговић, Милан Петковић, Димитрија Јевђевић, Милутин Јовановић и Петар Билбија) казну од 20 година затвора, две особе (Димшо Јокановић и Алекса Јакшић) осуђене су на 16, а једна (Радивој Ђурановић) на 15 година тешке тамнице.

Сви осуђени су ослобођени одмах по завршетку рата. Бањалучка Господска улица је 1921.[8] преименована у Краља Алфонза XIII, а 1. марта 1941, дан након његове смрти, одата му је пошта звоњењем звона са православне цркве[9].