ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

lepo očuvano




Milan Stojan Protić (Beograd, 28. jul 1957) jeste srpski istoričar, pravnik, pisac i bivši političar. U političkoj i diplomatskoj karijeri, obavljao je funkciju predsednika Skupštine grada Beograda, tj. gradonačelnika, ambasadora SR Jugoslavije u SAD i ambasadora Srbije u Švajcarskoj i Lihtenštajnu.

Poreklo i porodica
Njegov otac Stojan Protić bio je novinar, urednik sportske rubrike Politike ekspres i radio je u zgradi Politike u Makedonskoj ulici, nedaleko od Vlajkovićeve ulice u kojoj su stanovali. Sa očeve strane, Milan je praunuk Stojana Protića, prvog predsednika Ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i prvaka Narodne radikalne stranke.

Majka Ljiljana se kasnije udala za Antuna Džonija Račića, unuka Nikole Pašića, koga je krstio dr Milan Stojadinović, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije i osnivač Jugoslovenske radikalne zajednice. O Račiću je Protić napisao knjigu Pepeo nad morem, u kojoj pored njegove biografije, daje opise zajedničkih druženja i razgovora, iz kojih pokazuje uticaj očuha na njegovo sazrevanje.

Obrazovanje
Po završetku Treće beogradske gimnazije, upisao je studije prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Diplomirao je 1980. godine na pravno-filozofskom smeru kod profesora Radomira Lukića.

Magistrirao je 1982. godine na Odeljenju za modernu evropsku istoriju na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari (SAD). Tu je i doktorirao 1987. godine, kod profesora Dimitrija Mite Đorđevića, člana van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti.

Akademska karijera
Po sticanju magistarske titule, postao je asistent na Univerzitetu Kalifornije i tamo radio do 1984. godine. Naredne godine je postao istraživač saradnik Balkanološkog instituta SANU, po preporuci njegovog osnivača i direktora akademika dr Vasa Čubrilovića. Od 1991. do 2017. godine, radio je kao naučni saradnik na institutu.

Radio je i kao profesor po pozivu na svojoj matičnoj katedri Univerziteta Kalifornije tokom školske 1991/1992. godine., kada je odlučio da se vrati u Beograd i uključi u politička dešavanja.

Od 1995. do 1998. bio je direktor Centra za srpske studije u Beogradu.

Bio je direktor i predavač na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu (2007/2008).

Kao gostujući predavač, bio je angažovan na Univerzitetu u Torontu, Huver Institutu u Stanfordu, Univerzitetu u Parizu IV, Kembridž Univerzitetu, Londonskoj školi za ekonomiju, Džon F. Kenedi školi pri Harvard univerzitetu, Fondaciji Onazis u Atini, Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu, Univerzitetu u Solunu, konferenciji o hrišćansko-islamskom političkom dijalogu u Istanbulu, letnjem seminaru Harvard-Jejl...

Politička delatnost
Uključio se u politički život odmah po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država. U tom trenutku, poznavao je većinu opozicionih lidera, među kojima su bili dr Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, na čiji predlog i ulazi u stranački život.[1]

Postao je jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije 1992. godine i član njenog Glavnog odbora. Učestvovao je u pisanju prvog programa stranke, ali ju je napustio zbog odsustva solidarnosti sa Vukom Draškovićem, liderom Srpskog pokreta obnove, nakon što ga je policija pretukla.

Od osnivanja opozicione koalicije Savez za promene 1998. godine, postao je član Predsedništva koalicije.

Odbio je predlog Vesne Pešić da preuzme predsedništvo nad Građanskim savezom Srbije, kada je ona odlučila da se povuče sa njegovog čela 1999. godine. Umesto toga, pomogao je Goranu Svilanoviću da preuzme vodeću funkciju u toj stranci. Pridružio se Novoj Srbiji i bio njen kopredsednik od 1999. do 2000. godine.

Bio je član Predsedništva Demokratske opozicije Srbije (DOS) 2000. godine. Na saveznim izborima 24. septembra 2000. godine je bio nosilac izborne liste `DOS - dr Vojislav Koštunica` u izbornoj jedinici Novi Beograd-Zemun i kandidat za odbornika Skupštine grada Beograda. Tada je postao savezni poslanik u Veću građana Skupštine Savezne Republike Jugoslavije i gradski odbornik.

U demonstracijama 5. oktobra 2000. godine, kada je srušena vlast Slobodana Miloševića, Protić je držao govor ispred zgrade Savezne skupštine, nakon čega su se demonstranti sukobili sa policijom i zauzeli skupštinsku zgradu. Tokom večernjih časova, lideri DOS-a su održali sednicu Skupštine grada u Starom dvoru i izabrali Protića za njenog predsednika, što je zapravo bila funkcija u rangu gradonačelnika Beograda. Protić je ostao na toj funkciji do 20. marta 2001. godine.

Od 2001. do 2010. godine, Protić je bio zamenik predsednika Demohrišćanske stranke Srbije. Stranci je pristupio zbog prijateljstva sa njenim predsednikom Vladanom Batićem, a napustio ju je neposredno po njegovoj smrti.

Kratko je tokom 2003. godine obavljao dužnost direktora Direkcije za dijasporu Vlade Republike Srbije, a bio je i stručni savetnik Ustavne komisije Narodne skupštine Republike Srbije 2004. godine.

Diplomatska karijera
Protić je bio ambasador Savezne Republike Jugoslavije u SAD, od februara do avgusta 2001. godine.[2] Formalni razlog smene sa mesta ambasadora jeste što je za patrijarha Pavla priredio prijem u ambasadi, u okviru koga su prostorije ambasade osveštane, a što je prema oceni ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića navodno bilo nespojivo sa principom odvojenosti crkve i države.[1]

Ambasador Republike Srbije u Švajcarskoj i Lihtenštajnu je bio od 2009. do 2014. godine.

Pojavljivanja u seriji i na filmu
U jednoj epizodi serije Otvorena vrata, Protić se pojavljuje na samom kraju i igra samog sebe.

U filmu Dušana Kovačevića Profesionalac iz 2003. godine, pojavljuje se u jednoj sceni zajedno sa Predragom Markovićem.

Lični život
Oženjen je i ima tri kćerke.

Pored maternjega srpskog, tečno govori engleski i francuski jezik. Od malih nogu je učio francuski jezik i veliki je frankofil.[3] Jedan od uzora u frankofilstvu mu je bio Jovan Dučić kojega izuzetno ceni, a koji mu je poslužio kao inspiracija za putopisnu knjigu o Švajcarskoj Zemlja Viljema Tela.[4][5]

Navijač je Crvene zvezde.[1]

Veliki je ljubitelj umetnosti, a posebno voli književnost i film. Omiljeni film mu je Lovac na jelene.

Dela
St. Protić je ranije pisao uglavnom istorijske analize. Međutim, 2010-ih je počeo da piše i beletristiku. Sve publikacije uglavnom je pisao u ćiriličkom pismu, ali je samo Pun krug L. D. Trockog izdao na gajici, kako tvrdi, iz ličnih razloga.

Autor je obrazovne televizijske serije Mala srpska čitanka.

istorija srba srpskog naroda srbije srbija