ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2005
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

JOSIF II I SRBI
Dejan Medaković
Str 151
Povez tvrd
Stanje knjige dobro, pohabane korice

O knjizi
Нова књига академика Дејана Медаковића (текст паралелно писан на српском и на немачком језику) говори о аустријском цару Јосифу II и његовом односу према српском народу у добу његове владавине аустријском државом, тзв. јосефинизму (1780-1790). Код српског народа цар Јосиф II је упамћен као велики реформатор, виyионар и умни владар који је много утицао на преображај српског друштва које је стекло нову самосвест и са много више зрелости ушло у ново раздобље своје историје када је коначно остварено постојање српске националне државе.Монографија је репрезентативно опремљена и илустрована бројним црно-белим и колор илустрацијама. О књизи: Увод Проучавајући друштвене и политичке прилике аустријске државе у 18. веку, постепено је у мени сазревало сазнање да још увек нису довољно објашњене све промене у српском друштву, које поједностављено зовемо нашом барокизацијом. Моју пажњу посебно су привукле четрдесет година владања Марије Терезије, коју карактеришу покушаји да се што више учврсти јединство и целина ове вишенационалне државе. С тим је у вези и веома занимљив период када је њен син Јосиф II постао њен савладар, наговештавајући оне своје реформе које ће покушати да спроведе од тренутка када је 1780. после смрти своје мајке самостално преузео царску власт. Како Јосиф II није дуго владао (1780-1790) својом енергијом и јасном визијом како да препороди своју државу, а посебно како да је одвоји од још увек присутног средњовековног наслеђа, иако апсолутиста, успео је да спроведе бројне реформе које карактеришу једног високо просвећеног владара. Пред сам крај свог живота Јосиф II је био принуђен да повуче неке своје реформе, али је и оно што је преживело оставило трагове достојне памћења. И док је отпор феудалне Угарске присиљавао цара Јосифа II на повлачење, код Срба је он упамћен као цар реформатор и личност која је много утицала на преображај српског друштва, а посебно на традиционални став српске цркве. У овом раду покушао сам да што тачније обрадим однос Јосифа II и српског народа, о чијим се заслугама за монархију могао он лично уверити, посебно на честим пуовањима. Отуда не изненађује ни чињеница како су главни представници јозефинистичких идеја у српском друштву пришли његовим идејама и постали његови верни заступници. Иако је цела Европа била захваћена идејама Француске револуције, може се рећи да је управо цар Јосиф II у својој држави ублажио оштрицу њене суровости и касно схваћене нужности да се реформише друштвени поредак. Јосиф II је покушао да, без револуционарног насиља, уведе застарело устројство аустријске државе у ново доба њене историје. На свој просвећени начин он је својим визијама у Аустрији огласио крај средњег века ослањајући се на напредне и просвећене кругове ојачалог грађанског сталежа. За Србе у Аустрији он је с правом прихваћен као идеални владар једне правне државе у којој су сви грађани били изједначени пред законом. Све су то били разлози да у овом раду то јасније и сигурније образложим. (из уводног текста аутора) Из рецензије: `Иако у поодмаклој доби, академик Дејан Медаковић импресионира својим стваралачким моћима, изванредном ерудицијом, смислом за суптилну анализу историјских збивања и синтетичке судове о њима. Те неоспорне чињенице потврђује и овом, засад, последњом књигом о цару Јосифу и Србима, о креативној историјској личности која је код Срба у Хабзбуршкој монархији упамћена као цар реформатор и као таква умногом утицала на преображај њиховог друштва, првенствено на његов грађански сталеж, али и на Српску цркву. Уочавајући то значење, академик Медаковић се одлучио на писање своје високовредне монографије, и то не само о Јосифу као изузетној историјској личности него и о српском друштву у 18. и у првој половини 19. века. У двојезичном тексту монографије, на немачком и српском, он је изрекао обиље критичких, дубокоумних судова до којих је дошао темељним интердисциплинарним проучавањем расположивих публикованих извора, записа и натписа оновремене и савремене историографије. ... Академик Медаковић указује на то да су сви слојеви српског друштва у Монархији са захвалношћу примали реформе цара Јосифа: свештенство, посебно због Патената о толеранцији из 1781, трговци због рушења феудалних ограничења у друштву, градске црквене општине због прокламовања грађанске равноправности и стицања статуса пуноправних грађана њихових угледнијих чланова, а сељаци због неоспорног побољшања њиховог социјалног и економског стања. У народу, као у целини стваран је култ доброг и праведног цара, у чему се ишло у његову иделаизацију... ...Академик Медаковић долази до закључка да није претерано рећи да је Јосиф II за Србе представљао `иделаног владара`, који, ипак, није успео да до краја реформише своју државу и друштво због отпора мађарске феудално-сталешке опозиције. Али, оно што се није постигло у односу на Мађаре и Хрвате, који су негативно оцењивали и потцењивали царев апсолутизам и реформну делатност, на Србе је оставило дубоке трагове, за које Медаковић тврди да јозефинизам за њих представља `највиши степен њихове европеизације у 18. веку`, њихов, српски, `снажан сусрет с просвећеним светом, у коме су...препознали могућности за потврђивање свог националног бића и прихватање нове културне оријентације`. Све речено до пуног изражаја је дошло на Народноослободилачком сабору у Темишвару 1790, недуго после смрти цара Јосифа II, на коме је постављен темељни захтев за српском националном територијом. У прилог ове садржајне, мисаоно-критичке, високо стилски писане монографије, иде и њена ликовна опрема са укусом и искуством водећег српског историчара уметности и естете, какав је академик Дејан Медаковић. Све у свему, реч је о врхунском историографском делу које нас уводи у `век просвештенија`, обележен државничком мудрошћу цара Јосифа II и његовом наклоношћу према `Сербском национу` који се борио за достојно место у његовој етнички и верски сложеној држави.