ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

lepo očuvano


SRBI I TURCI 14. I 15. veka
1998
od stojana novakovića
mek povez 23 cm

Тематика: Књига обрађује прве борбе српског народа и државе са османском најездом, као и стање српске државе непосредно пре и после Косовског боја па све до коначног пада.Значај: Представља једно од темељних дела српске историографије 19. века у којем је Новаковић системтично анализирао архивску грађу и историјске чињенице о процесу пада српских средњовековних земаља под турску власт.Издања: Први пут је објављена крајем 19. века (око 1893. године)

Stojan Novaković (Šabac, 1/13. novembar 1842 — Niš, 4/17. februar 1915)[1] bio je srpski državnik, diplomata, istoričar, heraldičar, filolog, kritičar, književnik, prevodilac, profesor i akademik.

Stojan Novaković

Portret Stojana Novakovića, rad Uroša Predića
Lični podaci
Datum rođenja
13. novembar 1842.
Mesto rođenja
Šabac, Kneževina Srbija
Datum smrti
17. februar 1915. (72 god.)
Mesto smrti
Niš, Kraljevina Srbija
Narodnost
srpska
Religija
pravoslavna
Univerzitet
Velika škola u Beogradu
Profesija
državnik, naučnik, književnik
Politička karijera
Stranka
Napredna stranka
Mandati
predsednik Ministarskog saveta
Kraljevine Srbije
7. jul 1895 — 27. decembar 1896.
Prethodnik Nikola Hristić
Naslednik Đorđe Simić
predsednik Ministarskog saveta
Kraljevine Srbije
24. februar — 24. oktobar 1909.
Prethodnik Petar Velimirović
Naslednik Nikola Pašić
Potpis

Kao političar, obavljao je nekoliko visokih državnih funkcija i bio lider Srpske napredne stranke. Bio je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u dva navrata (1895—1896, 1909), takođe je služio i kao ministar u više resora u nekoliko vlada.[2] Sproveo je reformu obrazovnog sistema Srbije. Bio je jedan od lidera srpskog nacionalnog rada i propagandnih aktivnosti u Staroj Srbiji. Kao diplomata, bio je poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu.

Kao književnik, pisao je pesme i prozna dela a bavio se i prevodilačkim radom. Bavio se naučnim radom i istraživanjima, prvenstveno u oblastima filologije i istorije. Kao filolog, proučavao je srpski jezik i istoriju srpske književnosti. Kao istoričar, proučavao je pravnu i društvenu istoriju srpskog naroda. Napisao je pedeset knjiga i preko pet stotina naučnih radova.[3] Smatra se za jednog od vodećih srpskih istoričara devetnaestog veka.[4][5]

Utemeljivač je Srpske književne zadruge, njen prvi predsednik kao i predsednik organizacije u još jednom mandatu. Novaković je bio četvrti direktor Narodne biblioteke Srbije. Bio je član i predsednik Srpske kraljevske akademije (1906—1915)[6][7] i član pet inostranih akademija nauka. Višestruki ministar i poslanik, Novaković se zalagao za red, rad i poredak, i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, uz oslonac na Krunu. Za svoj rad odlikovan je više puta od strane Kraljevine Srbije i nekoliko stranih država.

Biografija
Politički rad
uredi

Proglašenje Srbije za kraljevinu (1882), sprovedeno od strane vlade Milana Piroćanca, u kojoj je Stojan Novaković bio ministar prosvete i crkvenih dela (1880-1883)
Kao političar, Novaković je obavljao nekoliko visokih državnih funkcija. Veoma rano, tek što je navršio trideset godina života, Novaković je postao ministar prosvete i crkvenih dela u prvoj vladi Jovana Ristića (1873), a istu dužnost je potom obavljao u vladi Aćima Čumića (1874-1875), kao i u vladi Danila Stefanovića (1875). Novakovićev rani uspon do visokih državnih funkcija bio je posledica njegovih prvobitnih veza sa Jovanom Ristićem, uticajnim državnikom i vođom srpskih liberala. Međutim, Novaković se kasnije razišao sa Ristićem, stupivši među mladokonzervativce, koji su po dolasku na vlast (1880) počeli da sprovode politiku oličenu u vezivanju Srbije za susednu Austrougarsku.[11]


Potpisnici londonskog mira 1913, Stojan Novaković sedi prvi sleva
Tokom četvrtog mandata na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela u vladi Milana Piroćanca (1880-1883), Novakoviću je zapala dužnost da nakon sklapanja Tajne konvencije sa Austrougarskom (1881) sprovede nalog kneza Milana Obrenovića o uklanjanju mitropolita Mihaila Jovanovića sa položaja poglavara Pravoslavne crkve u Srbiji. Tim povodom, došlo je do teškog sukoba između Novakovićevog ministarstva i srpske jerarhije, koja je stala uz mitropolita Mihaila, što je dovelo do uklanjanja svih arhijereja i nekanonskog izbora Teodosija Mraovića za novog mitropolita u proleće 1883. godine. Nakon ovih zbivanja i katastrofalnog poraza vladine liste na skupštinskim izborima u septembru iste godine, Piroćančeva vlada je pala, čime je okončan i Novakovićev mandat na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela.[12][13][14]

Na osnovu zakona o osnovnim školama koji je doneo 1882. godine, uvedeno je obavezno osnovno obrazovanje za dečake i devojčice školskog uzrasta i od tada država počinje da vodi agendu opismenjavanja stanovništva.[15]

Tokom pomenutog spora između državnih vlasti i crkvene uprave, Novaković je opravdao poverenje kralja Milana, koji mu je nedugo nakon gušenja Timočke bune (novembar 1883. godine) poverio izuzetno važnu dužnost ministra unutrašnjih dela u prvoj vladi Milutina Garašanina (1884-1885). U cilju učvršćivanja kraljeve vlasti i suzbijanja opozicije, Garašaninova vlada je vodila represivnu unutrašnju politiku, koja je najvećim delom sprovođena upravo preko Novakovićevog ministarstva.[16]

Za vreme Aneksione krize (1908-1909), Novaković je za novine `Pesterlojd` izjavio: Kad god smo se mi na Balkanu maknuli, da protiv očite ili krvave nepravde štogod za svoja nacionalna prava izvojujemo, uvijek su se dizali protiv nas vrlo glasni prigovori, da narušavamo red, mesto da čekamo korak Evrope i mjesto da se pokoravamo internacionalnom pravnom redu. Uvijek su nas opominjali, da će se na to naše pokoravanje volji Evrope, pri ošteti, koja će nam u dio pasti, uzeti u obzir. Mi stariji i obrazovaniji zaista smo već osijedili nastojeći da svom narodu utuvimo tu evropsku mudrost. A sad je sve to najnovijim svojevoljnim napadom Austro-Ugarske kompromitovano. Dakle više ne možemo vjerovati u evropski moral.[17]

Književnik i filolog
uredi

Spomenik u dvorištu škole u Šapcu koja nosi njegovo ime
Kao književni stvaralac, Novaković se predstavio javnosti već tokom svojih licejskih godina (1860-1863).[9] Na književnom polju, ogledao se pisanjem pesama i proznih sastava, prevođenjem stranih književnih dela, pokretanjem književnih časopisa i proučavanjem književne istorije. Bio je osnivač i urednik književnog časopisa „Vila ”(1865-1868).[18][19]

Kao mladi književnik i prevodilac, Novaković je veoma rano (1865), sa tek navršene 23 godine, postao redovni član Srpskog učenog društva. U članstvo je izabran na osnovu svog književnog stvaralaštva, pošto u to vreme još uvek nije imao značajnijih naučnih radova. U kasnijim analizama, Novakovićevo pesničko i prozno stvaralaštvo ocenjeno je kao osrednje, tako da su razlozi za njegovo preuranjeno primanje u redovno članstvo SUD ostali nedovoljno poznati, pogotovo u kontekstu njegovog postavljanja (sa svega 25 godina) na funkciju sekretara i blagajnika SUD (1867). Brzo napredovanje mladog Novakovića pripisuje se uticaju njegovih tadašnjih pokrovitelja, Đure Daničića i Janka Šafarika, koji su rano prepoznali Novakovićeve potencijale.[20]

Tokom narednih godina, Novaković se posvetio prikupljanju bibliografskih podataka o delima objavljenim na srpskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Takođe je prikupljao i podatke o stranim delima koja su bila od značaja za srpski narod. Svu sakupljenu građu objavio je u knjizi „Srpska biblijografija za noviju književnost 1741—1867“ (1869).[21] Dopune ove bibliografije je potom objavljivao u nastavcima, za svaku godinu posebno, od 1868. do 1876. godine. To su bile prve stručne bibliografije na srpskom jeziku, što je bilo od velikog značaja za kasnija istraživanja.

U sklopu prevodilačkog rada, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, priredivši 1886. godine izdanje na srpskom jeziku.

Godine 1888. pokrenuo je rad na rečniku srpskog jezika.[22]

Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge (1892) izabran je za njenog prvog predsednika. Novaković je veoma uspešno obavljao dužnost predsednika ove uticajne nacionalne ustanove, koje je u redovnim godišnjim kolima objavljivala najbolja dela iz srpske i prevodne književnosti, istorije i naučno-popularne literature.

Iako nije imao formalno filološko obrazovanje, Novaković se tokom svog rada na proučavanju književne istorije upoznao sa raznim lingvističkim pitanjima, što ga je potom navelo da se posveti proučavanju specifičnih problema iz oblasti srpske i šire južnoslovenske lingvistike. Napisao je „Srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke“, koja je objavljena 1879. godine, a potom je doživela i nekoliko novih izdanja.[23]

U sklopu proučavanja srpskog jezika, Novaković je posebnu pažnju posvećivao slovenskim dijalektima i govorima u južnim oblastima na širem prostoru Povardarja. Novakovićeva prvobitna odluka da pomenute južnoslovenske jezičke varijetete označi putem upotrebe neslovenskih „makedonskih” odrednica bila je (nakon 1886. godine) motivisana prvenstveno političkim razlozima, što je naknadno (1898) priznao i sam Novaković, nakon suočavanja sa posledicama svog ranijeg zalaganja za podršku „makedonskom” pokretu.[24]

Bibliotekar
Naučnik i akademik
uredi

Bista Stojana Novakovića u gradskom parku u Šapcu

Ulica Stojana Novakovića u Beogradu

Iložba „Stojan Novaković i njegovo doba” u Galeriji SANU, 2017-2018
Kao i većina tadašnjih srpskih istraživača, Novaković je u oblasti naučnog rada bio samouk, pošto je od spreme prvobitno imao samo osnovna znanja, stečena tokom pohađanja nastave na Pravnom odeljenju Liceja. Nedostatak višeg univerzitetskog i formalnog naučnog obrazovanja pokušao je da nadoknadi samostalnim radom, uz oslonac na svoje pravničko obrazovanje, te je stoga već 1870. godine priredio izdanje Dušanovog zakonika, po Prizrenskom rukopisu.[25] Međutim, već na tom prvom iskoraku ka istorijskim istraživanjima, Novaković je načinio veliki metodološki propust, pošto je odlučio da redosled članova Dušanovog zakonika „preuredi” prema sopstvenom nahođenju, što je naišlo na ozbiljne kritike u stručnoj javnosti. Nastojeći da ispravi ovaj propust, Novaković je kasnije (1898) priredio novo izdanje, zasnovano na strogom poštovanju izvornog teksta.[26]

Pošto je prvobitno bio zaokupljen književnim, a kasnije i političkim poslovima, Novaković dugo nije bio u prilici da se u potpunosti posveti samo naučnom radu, što je nadoknadio kasnije, tokom poznijih godina, kada su nastala i njegova najznačajnija dela iz oblasti političke, društvene i pravne istorije srpskog naroda i šireg balkanskog prostora.[27][28][29][30]

U međuvremenu, postao je član Srpskog arheološkog društva, koje je osnovano 1883. godine.[31] Takođe je bio član upravnog odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova zadužbina je ustanovljena 1871. godine, nakon smrti Nikole Čupića (1836—1870), a Stojan Novaković je bio njen sekretar i potom predsednik. Godine 1877, odlučeno je da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“, a gde je je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova.

Nakon osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), Novaković je 1887. godine postavljen za jednog od prvih 16 redovnih članova — akademika. Dana 10. septembra 1888. godine, na svečanom skupu SKA u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića, Novaković je podneo uvodni referat o zadacima SKA u oblasti negovanja srpskog jezika i tom prilikom je izneo naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog srpskog jezika. Kraljevskim ukazom od 1. februara 1906. godine, postavljen je za predsednika SKA. Na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. godine.[32]

Članstva i odlikovanja
Lični život
uredi

Stojan Novaković (levo) u društvu Maksima Gorkog, Vladimira Stasova i Ilje Rjepina, 1909.
Novakovićeva supruga Jelena (1844—1908) bila je sestra Milana Kujundžića Aberdara i ćerka Jovana Kujundžića „Valjevca” (1813—1877) i Anastasije-Naste rođ. Ranković.[34]

Sin Stojana Novakovića bio je pravnik i profesor Mileta St. Novaković, ćerka Milica Novaković (udata Rajković), a unuk filmski režiser Radoš Novaković.

Citati
uredi
Prvi utisak toga događaja [austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine] na balkanske narode u tome je što je on ubio u njih svaku veru u pravilnost evropskih velikih sila i u snagu međunarodnih ugovora i odredaba. Kad smo se god mi na Balkanu makli da štogod uradimo za prirodna prava svoje narodnosti, za svoj opstanak, protiv očite ili krvave nepravde, dizala se na nas vika s opomenama da kvarimo red, da treba da sačekamo intervenciju Evrope, da valja da smo pokorni međunarodnom ugovornom pravu, da će se po strpljenju, po umerenosti, pokornosti volji Evrope ceniti naša zrelost i po tome nam određivati nagrada ili prizrenje. Mi zreliji i obrazovaniji sedeli smo učeći narod tu evropsku mudrost. Na jedanput je najnovijim austrougarskim postupkom, samovlasnosti u svakom pogledu sve to zbrisan.[35]
U Srbiji ne treba da bude ni rusofila ni austrofila, nego samo Srba koji će bez zanosa i strasti rukovoditi se jedino koristima svoje otadžbine.[36]
Nasleđe
Odabrana dela
uredi
Новаковић, Стојан (1866). „Хрисовуља краља Милутина манастиру Ртачком”. Гласник Српског ученог друштва. 20: 214—220.
Новаковић, Стојан (1867). Историја српске књижевности (1. izd.). Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1869). Српска библијографија за новију књижевност: 1741-1867. Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1870). Законик Стефана Душана цара српског: 1349 и 1354. Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1871) [1867]. Историја српске књижевности (2. prerađeno izd.). Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1873). „Физиологија гласа и гласови српскога језика”. Гласник Српског ученог друштва. 37: 1—108.
Новаковић, Стојан (1877). Српске народне загонетке. Београд-Панчево: Задужбина Чупићева.
Новаковић, Стојан (1880). „Српске области X и XII века (пре владе Немањине)”. Гласник Српског ученог друштва. 48: 1—151.
Новаковић, Стојан (1884). Хералдички обичаји код Срба у примени и књижевности. Београд: Краљевско-српска државна штампарија. Архивирано из оригинала 07. 04. 2023. г. Приступљено 23. 05. 2019.
Новаковић, Стојан (1888). „Бугарске школе по Македонији”. Отаџбина. 7 (19): 78—95.
Новаковић, Стојан (1889). „Ђ и Ћ у македонским народним дијалектима”. Глас Српске краљевске академије. 12: 1—53.
Новаковић, Стојан (1891). „Село”. Глас Српске краљевске академије. 24: 1—261.
Новаковић, Стојан (1893). Срби и Турци XIV и XV века. Београд: Чупићева задужбина.
Новаковић, Стојан (1893). Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима: Легенда о Владимиру и Косари. Београд: Српска краљевска академија.
Новаковић, Стојан (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1894). С Мораве на Вардар: Под зидинама Цариграда: Бруса. Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1898). Законик Стефана Душана цара српског: 1349 и 1354 (PDF). Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1900). Српска књига: Њени продавци и читаоци у XIX веку: Пред освитак XX века. Београд: Државна штампарија.
Новаковић, Стојан (1904). Васкрс државе српске: Политичко-историјска студија о Првом српском устанку: 1804-1813 (1. izd.). Нови Сад: Српска књижара.
Новаковић, Стојан (1904). Васкрс државе српске: Политичко-историјска студија о Првом српском устанку: 1804-1813 (2. dopunjeno izd.). Београд: Српска књижевна задруга.
Ustanak na dahije 1804, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904. (208 str.)
Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906. (559 str.)
Tursko carstvo pred srpski ustanak, Srpska književna zadruga, Beograd 1906. (429 str.)
Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907. (131 str.)
Новаковић, Стојан (1908). „Охридска архиепископија у почетку XI века” (PDF). Глас Српске краљевске академије. 76: 1—62.
Новаковић, Стојан (1912). Законски споменици српских држава средњег века. Београд: Српска краљевска академија. Архивирано из оригинала 09. 11. 2021. г. Приступљено 08. 11. 2021.
Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883-1903, Knjižarnica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912. (336 str.)
Kaluđer i hajduk, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913. (296 str.)
Istorija i tradicija : izabrani radovi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1982 XX+478 str.
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva objavio je 1990-ih kritički priređeno izdanje Izabranih dela Stojana Novakovića u 16 knjiga (redom):

Zemlje i narod u staroj srpskoj državi
Spisi iz istorijske geografije
Srbi i Turci
Osmansko carstvo pred srpski ustanak
Vaskrs države srpske
Balkanska pitanja
Nacionalna pitanja i misao I
Nacionalna pitanja i misao II
Autobiografski spisi
Istorija srpske književnosti
Prvi osnovi slovenske književnosti
Stara srpska književnost I
Stara srpska književnost II
Primeri književnosti i jezika starog srpskoslovenskog
O narodnoj tradiciji i narodnoj književnosti
Srpska bibliografija.