ISBN: 150
Godina izdanja: 150
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd

Godina izdanja: 1980

Obim: 345

Aleksandar V. Solovjev – Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godine



„Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godine“ je kapitalna pravno-istorijska studija istaknutog ruskog i jugoslovenskog slaviste, istoričara prava i heraldičara Aleksandra V. Solovjeva (1890–1971). Knjigu je posthumno izdala Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu 1980. godine, u okviru Odeljenja društvenih nauka pod uredničkom rukom akademika Mehmeda Begovića.Ovo delo predstavlja vrhunac Solovjevljevog višedecenijskog naučnog rada na proučavanju srednjovekovnog srpskog prava i smatra se jednim od najtemeljnijih tumačenja Dušanovog zakonika u savremenoj istoriografiji.


Solovjev je još krajem dvadesetih godina 20. veka postavio temelje ovom istraživanju kada je u Skoplju objavio svoju čuvenu knjigu „Zakonodavstvo Stefana Dušana, cara Srba i Grka“ (1928). Knjiga iz 1980. godine donosi konačnu, proširenu i uobličenu sintezu njegovih istraživanja pravne strukture i prepisa samog Zakonika.




Aleksandar Vasiljevič Solovjev (rus. Александр Васильевич Соловьёв; Kališ, 18. septembar 1890 — Ženeva, 15. januar 1971) je bio slavista, istraživač Dušanovog zakonodavstva, bogumila, heraldike, numizmatike, arheologije, prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, profesor istorije slovenskog i vizantijskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i u Sarajevu.[1]

Biografija
Otac Vasilij Fjodorovič Solovjev bio je sudija apelacionog suda u Varšavi, gde je Aleksandar proveo detinjstvo i stekao osnovno i srednje obrazovanje. 1912. diplomirao je pravne nauke na Univerzitetu u Varšavi, 1914. je postao docent. Potom odlazi u Moskvu za asistenta. 1915. završio je Istorijsko-filološki fakultet. Pripremao je i doktorsku disertaciju o ekstradiciji kriminalaca između Poljske i Rusije, koju nije stigao da odbrani i koja je izgubljena.

Posle Oktobarske revolucije prihvatio je poziv Teodora Taranovskog da dođe u Beograd. Tu je predavao na Pravnom fakultetu. Počeo je da sprema novu doktorsku disertaciju o zakonodavstvu cara Stefana Dušana i odbranio je 1928. Na fakultetu je predavao Istoriju srednjovekovnog srpskog prava. 1930. izabran je za vanrednog, a 1935. za redovnog profesora univerziteta, ali je čekao do 1937. da izbor bude potvrđen.

Godine 1925. oženio se Natalijom Rajevskom, koja je takođe bila ruska emigrantkinja. Dobili su najpre jednu ćerku koja je umrla kao beba i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, a 1933. su dobili i sina Aleksandra. Bili su sprijateljeni sa profesorom Georgijem Ostrogorskim, sa kojim su živeli u istoj ulici.

Posle Drugog svetskog rata kao nepodoban nije smeo više da predaje na Beogradskom univerzitetu. Pozvali su ga na Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu, gde je izabran za dekana. Uhapšen je 1949. posle rezolucije Informbiroa, pod sumnjom da je od delegacije pravnika iz Bugarske primio tekst ove rezolucije. Uhapšena je i njegova supruga Natalija. Istraga je u Sarajevu trajala šest meseci. Potom je oteran u zatvor u Sremsku Mitrovicu gde je proveo skoro godinu dana bez suđenja. Njegova supruga je posle šest meseci istrage puštena na slobodu usled nedostatka dokaza, a za to vreme njihov maloletni sin Aleksandar bio je sam. Solovjev je 1951. godine osuđen na 18 meseci zatvora, koliko je već bio izdržao. Prilikom suđenja pozvao se na oficirsku reč oficira koji ga je saslušavao i kome je priznao da je primio tekst rezolucije, ali da ga je odmah i uništio zbog mogućih problema.

Posle tog suđenja dobio je rok od šest meseci da napusti zemlju. Otišao je sa porodicom u Ženevu. Nakon mnogo komplikacija 1955. godine biva izabran za profesora slovenskih jezika i ruske literature na Univerzitetu u Ženevi. 1961. godine nasleđuje prof. Karcevskog na katedri za slovensku književnost i postaje profesor honoris causa.

1960—1962. u Lozani objavljuje francuske prevode sabranih dela Dostojevskog i Tolstoja.

Bavio se heraldikom i 1967. bio je primljen u međunarodnu akademiju za heraldiku (Académie internationale d`héraldique). Bio je jedan od najznačajnijih poznavalaca heraldike Južnih Slovena. Objavljivao je radove o vizantijskoj i slovenskoj heraldici, ilirskim grbovnicima i poreklu srpskog grba.

Umro je 15. januara 1971. u Ženevi, gde je i sahranjen.

Sin Aleksandar Aleksandrovič Solovjev radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.