ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1969
Jezik: Srpski
Autor: Strani

GERMANIJA - Publije Kornelije Tacit
RAD Beograd
1969. godina
Biblioteka `Reč i misao` br. 243.
Pisac „Germanije“, Kornelije Tacit, rođen je oko 55 u Interamni (Umbrija), bio je pod Nervom konzul, i umro je oko 120 godine posle Hrista. Napisao je „Razgovor o besednicima“, biografiju svoga tasta Agrikole, „Germaniju“, „Anale“ i „Istorije“. Poslednja dva dela obuhvataju rimsku istoriju od 14—96 godine posle Hrista. Tacit je poznat i kao istoričar i kao stilista. Njegova dela nemaju, doduše, veliku naučnu vrednost (jer je Tacit često nebrežljiv, lakoveran, pristrasan), ali imaju utoliko veću književnu vrednost. Kompozicija njihova izvrsna je; Tacit je odličan psiholog; on je, kako lepo kaže jedan nemački naučnik, rođen ne samo za istoričara, već i za tragičnog pesnika. Stil mu je otmen, ali Tacit ima manu što teži da piše originalno i drukčije nego ostali svet, i što preterano traži neobične izraze, i zvučne, uzbudljive figure. Stilističkih nekorektnosti ima dosta. Takva je odmah prva rečenica u „Germaniji“: „Germanija... graniči se prema Reciji i Panoniji rekama Rajnom i Dunavom; od Sarmatije i Dakije odvajaju je uzajamni strah i planine“.

U „Germaniji“ imamo kratak etnografsko-geografski opis zemlje u kojoj su stanovali Germanci, izrađen ne na osnovu sopstvenih ispitivanja, već prema ranijim izvorima, kakvih je bilo dosta (Posidonije, Plinije, i dr.). Opis je donekle idealiziran; Tacit govori sa izvesnom toplinom o prirodnom, idiličnom životu germanskih plemena. On je tu pod uticajem kiničkih teorija o opasnostima vrlo visoke kulture.

Srpski prevod načinjen je prema Volfovom tekstu (Leipzig, Teubner, 1915), sa izvesnim minimalnim korekcijama iz Gudemanovog izdanja (Berlin, Weidmann, 1916).

Germanija je već jednom prevedena u nas („Kornelija Tacita Manja djela: Razgovor o govornicima, Agrikola, Germanija“, preveo, uvod napisao, bilješke dodao Milivoj Šrepel. Zagreb, naklada Matice Hrvatske, 1889).

*

TACITOVA GERMANIJA
1.
Germanija, uzeta u najširem smislu ove reči, graniči se, prema Reciji i Panoniji, rekama Rajnom i Dunavom; od Sarmatije i Dakije odvajaju je uzajamni strah i planine. Ostalu granicu čini Okean, koji teče oko velikih poluostrva i ogromnih ostrva; na ovima žive plemena i vladaju kraljevi o kojima do skora nismo znali ništa, i poznali smo ih tek za vreme prošloga rata. Rajna izvire na nepristupačnom, strmom vrhu recijskih Alpa, pa onda polako savija na zapad i uliva se u severni Okean. Dunav izvire na laganim, blagim padinama planine Abnobe, prolazi kroz mnoge narode, i najzad se, na šest rukava, probija u Crno More, a sedmi rukav gubi se u barama.

1,1 id. „Germanija... u najširem smislu“ obuhvata otprilike današnju Nemačku, sa Českom i jednim delom Austrije i Poljske, ali bez Gornje i Donje Germanije (rimske provincije na levoj obali Rajne) i takozvane dekumatske pokrajine (agri decumates). Recija i Panonija su rimske provincije: prva između Bodenskog jezera, Dunava i Ina, druga na desnoj obali Dunava, između Beča i Save (glavne varoši u njoj Siscium—Sisak i Sirmium—Mitrovica). Sarmatijom su Rimljani nazivali istočnu Evropu (od Visle i Karpata na istok). Dakija ce uglavnom poklapa sa današnjom Rumunijom.

1.4. planine su Karpati sa ograncima.

1.5. Na Ptolemejevoj karti (II vek posle Hrista) Severno i Baltičko More nisu odvojeni, nego se obadva računaju u Okean (istočni deo toga Okeana naziva Tacit mare Suebicum).

1.6. U „ogromna ostrva“ računao je Tacit i Skandinaviju, za koju se sve do XI veka mislilo da je ostrvo.

1, 8. Tacit misli na ekspediciju Druzovu (12—9 pre Hrista), Tiberijevu (5 posle Hrista), i Germanikovu (16 posle Hrista).

1, 13, Abnoba je današnji Švarcvald. Na pitanje gde je izvor Dunava, davali su stari geografi različite odgovore; stvar, uostalom, ni danas nije sasvim jasna, jer voda iz „izvora Dunava“ u Donauešingenu ne teče dalje samostalno, već se uliva (podzemnim kanalom) u reku Brigah.— Ime Dunav pozajmljeno je od (iranskih) Sarmata (`danu` u iranskom znači reka, upor. Don). U poslednje vreme daje se objašnjenje iz rumunskog jezika.

2.