ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Mirko Tepavac - Moj drugi svetski rat i mir
O ratu posle rata
Autobiografski zapisi

Razlog, Zagreb, 2012.
Meki povez, 227 strana, ilustrovano.
RETKO IZDANJE!

O ratu posle rata – autobiografski spisi

Na samom kraju ove knjige M. Tepavac nudi neku vrstu epiloga životu koji je uistinu bio hod po mukama – „O jednom stvarno neobičnom vremenu u kojem je moja lična sudbina na mahove bila još neobičnija – mali isečak velike istorije jednoga doba, veličanstvenog i strašnog“. U tim rečima nema ni senke one patetike koju znamo iz memoara. Užasna tortura u ustaškom zatvoru, godine vere i borbe uobličavaju se ovde u niz darovito pisanih proznih etida – o dečacima koje nosi vera u bolje sutra u predvečerje ratne oluje. Ti su zapisi pravi prozni medaljoni. Ostalo je hronika o ljudima i događajima. I jedna napomena na početku – naša: ova se knjiga neminovno mora čitati zajedno s onom – Beograd 1998. – A. Nenadovića u kojoj Tepavac govori o sebi i svom vremenu. Vera je ulivala snagu ljudima i tu već nema ni govora o mogućnostima – sve se može. Autor ove knjige nije istoričar – to i sam naglašava – ali stvara istoriju, koja nije po meri mladalačkih iluzija. Tepavčevo osećanje istorije je zadivljujuće i njegovo se čulo za istoriju u hodu po mukama usavršavalo.

Mirko Đorđević

Мирко Тепавац (Земун, 13. август 1922 — Београд, 28. август 2014) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије.
Биографија

Гимназију је учио у Земуну, Сремској Митровици и Белој Цркви.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1942. године. У току рата био је на дужностима политичког комесара одреда, бригаде, дивизије.

После рата се налази на функцијама члана Главног одбора Савеза социјалистичког радног народа Србије, члана Централног комитета Комунистичке партије Србије, секретара Окружног комитета КПЈ у Зрењанину и Панчеву, члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, секретара Савета за просвету и културу НР Србије.

Био је директор Радио Београда у периоду од 1955. до 1959. године. Амбасадор ФНРЈ у НР Мађарској и помоћник државног секретара за иностране послове, од 1959. до 1969. године.

Директор и главни уредник листа „Политике“ и члан ЦК СК Србије, од 1965. до 1967. године.

Председник Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, од 1965. до 1967. године и Савезни секретар за иностране послове од 25. априла 1969. до 1. новембра 1972. године, када је поднео оставку три дана после „смене либерала“.[1]

Додељен му је Орден Британске империје у рангу великог крста 1972. године.[2]

Био је муж глумице Ренате Улмански. Умро је 28. августа 2014. у Београду и сахрањен је на Земунском гробљу.[3]