ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2017.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Milan Radovanovic - Bugarska okupacija Srbije u Velikom ratu
Postanska istorija
Nemi svedoci

Autorsko izdanje, Beograd, 2017.
Tvrdi povez, 155 strana.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!


Бугарска је учествовала у Првом светском рату на страни Централних сила од објављивања рата Србији 14. октобра 1915. до потписивања примирја у Солуну и његовог ступања на снагу 30. септембра 1918.

После балканских ратова Бугарска се налазила изолована на међународној позорници, окружена непријатељским суседима и лишена подршке великих сила. Антибугарско расположење било је нарочито јако у Француској и Русији, чији политички кругови су Бугарској приписивали кривицу за распад балканског савеза. Услед те чињенице као и неуспеха бугарске спољне политике реваншизам је постао жаришна тачка у спољним односима Бугарске.

Када је рат избио августа 1914. Бугарска се још опорављала од негативне економског и демографског потреса од претходних ратова и избегавала директно учешће прогласивши неутралност.[1] Стратешко-географски положај и јака војска чинили су је пожељним савезником за обе ратујуће стране, али бугарске аспирације било је тешко задовољити пошто су укључивале територијалне претензије према четворо балканских држава. Како је рат напредовао Централне силе су се нашле у бољој позицији да испуне бугарске захтеве, па су је приволеле да им се придружи 1915.

Мада је била најмања чланица савеза што се тиче површине и становништва, доприноси Бугарске у рату били су од виталног значаја. Њеним уласком у рат Србији и Румунији је такорећи одзвонило,[2] а осигурано је и непрекидно ратно ангажовање Турске тим пре што је отворен пут за толико потребну материјалну помоћ Немачке.[3]

С почетка (1915 и 1916) рат се одликовао брзим и веома успешним походима, али чим је већина бугарских територијалних аспирација задовољена свео се на рововско ратовање како на северном тако на јужном фронту. Позициони рат битно је ослабио економију, створио разне проблеме што се тиче снабдевања и погоршао здравље и морал војника на фронтовима. Под оваквим околностима савезничке војске у Грчкој, сачињене од контингената готово свих чланица Антанте, успеле су да пробију Солунски фронт и изазову брз слом једног дела бугарске војске, који је попримио облик отворене војне побуне и проглашење републике од стране бунтовне војске у Радомиру.[1] Бугарска је била присиљена да тражи и прихвати примирје 30. септембра 1918. По други пут у другој половини друге деценије земља је доведена у стање националне катастрофе за коју је краљ Фердинанд прихватио одговорност, абдицирао и препустио Бугарску свом наследнику 3. октобра 1918.

Рат је за Бугарску формално завршен потписивањем Нејског мировног уговора 1919, којим је морала не само да врати све земље које је окупирала, него и да уступи део своје територије и плати велику ратну одштету.