ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1996.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Bojan Radovanovi - Narodna banka Jugoslavije u Prvom svetskom ratu 1914-1918

Narodna banka Jugoslavije, Beograd, 1996.
Tvrdi povez, zastitni omot, 102 strane.
RETKO IZDANJE!

Народна банка Србије је од оснивања више пута мењала своје име:

Привилегована народна банка Краљевине Србије (2. јул 1884 — 26. јануар 1920);
Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (26. јануар 1920 — 3. октобар 1929);
Народна банка Краљевине Југославије (3. октобар 1929 — септембар 1946);
Народна банка Југославије (септембар 1946 — 19. јул 2003);
Народна банка Србије (од 19. јула 2003).

Историја
Алекса Спасић, први гувернер НБС

У време када је српска држава, након ослобађања од Турака, започела обнову и оснивање државних и културних институција. Потреба за оснивањем централне банке постајала је све очигледнија. У „Србским новинама“, у чланку „Данашња новчана криза“, објављеном 1854, наилазимо на први писани помен о неопходности оснивања једне такве институције. Ипак, од прве иницијативе о томе до њене реализације протекле су три деценије. Тек 1884. заживела је таква институција под именом Привилегована народна банка Краљевине Србије.

Банка је организована по угледу на Белгијску народну банку, која је у то време важила за образац савременог организовања банкарске институције. Формирани су Збор акционара, Главни одбор, Управни одбор, Надзорни одбор и Есконтни одбор и установљене функције гувернера (први гувернер је био Алекса Спасић, до тада министар без портфеља) и вицегувернера. У прво време, Народна банка Краљевине Србије била је смештена у самом центру града, у Кнез-Михаиловој улици, а после у репрезентативном, наменски подигнутом здању у Улици краља Петра, у коме је и данас. Пројекат је израдио афирмисани бечки архитекта Константин Јовановић, син Анастаса Јовановића, првог српског литографа и двороуправитеља кнеза Михаила Обреновића. За то своје дело у стилу неоренесансног академизма, које би могло, како је записао Феликс Каниц, „да краси сваки велики град“, одликован је 1890, када је зграда и усељена.
Ђорђе Вајферт, један од најистакнутијих гувернера НБС

Након Првог светског рата и уједињења дела Јужних Словена, Привилегована народна банка Краљевине Србије прерасла је, по закону од 26. јануара 1920, у Народну банку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и под тим именом преузела послове на целој територији Краљевине. Услед потреба које је изискивао повећани обим послова, зграда Банке је, по пројекту њеног аутора, мајсторски дозидана (између 1923. и 1925), тако да представља изузетно успелу целину.

Иако основана као привилегована приватна акционарска установа, пословање Банке се одвијало под сталном контролом државе. До 1920, када је њена територијална надлежност проширена, законодавац је Банку сматрао само као кредитну установу, а од 1931. поверена јој је као прва функција — монетарна политика, а као друга — кредитна политика. Први и најважнији задатак Банке, која, у складу с променом имена државе од 1929. делује под називом Народна банка Краљевине Југославије, постаје старање о новцу и одржавање његове стабилности.

За време Другог светског рата (од априла 1941. до октобра 1944) обављала је послове из свог представништва у Лондону. У септембру1946. Банка је национализована и од тада је обављала своје функције под именом Народна банка Југославије.

Законом за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, који је ступио на снагу 4. фебруара 2003, Народна банка Југославије наставља и даље да ради као орган државе Србије. Законом о Народној банци Србије, који је ступио на снагу 19. јула 2003, утврђени су положај, организација, овлашћења и функције Народне банке Србије.

Ђорђе Вајферт (нем. Georg Weifert; Панчево, 15. јул 1850[1] — Београд, 12. јануар 1937) био је српски индустријалац,[2] гувернер Народне банке Србије, пионир модерног српског рударства и добротвор,[3] један од најбогатијих и најутицајнијих људи у Србији тог доба.[4] Остао је упамћен као велики филантроп и мецена многих институција, културних и добротворних друштава.[4]

Одликован је највишим српским, француским, руминским и другим одликовањима.[4] Деценијама је заузимао најважније позиције у српским и југословенским масонским ложама.[4] Почасни је грађанин свог родног града, Панчева.[4]
Биографија
Фотографија Ђорђа Вајферта

Ђорђе Вајферт, од оца Игњата и мајке Ане, родио се у Панчеву. Живео је у имућној панчевачкој породици индустријалаца. Панчево је тада било озбиљан погранични град, у ком је цветала трговина између Кнежевине Србије и Аустријског Царства.[5][6]

Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века, тражећи своју срећу прво као трговац, а затим и као произвођач пива.[7] Да би ојачао своје предузеће послао је свог сина Игњата у Минхен да би радио у тамошњим пиварама и изучавао занат, што је Игњат и радио у пивари Спатенбрау. После Игњатовог повратка граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године.[8]

Током 1865. године Вајфертови изнајмљују постојећу пивару у Београду, да би почели и тамо са производњом, да би избегли трошкове транспорта и царине приликом довожења панчевачког пива за Београд.[9]

Ђорђе Вајферт је у Панчеву[10] похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даље школовање. После тога Ђорђе одлази на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду.[2][11]

Ђорђе Вајферт се 1873. године оженио Маријом Гаснер, али није имао потомке.[12]

Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт. Такође су из свог фонда саградили панчевачку католичку Цркву Свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе.[13]

Вајферт је био слободни зидар.[14] Био је представник велике масонске ложе Југославија.[2]
Прелазак у Србију

Ђорђе Вајферт је отишао из Панчева (тада Аустроугарска) за Београд 1872. године и одмах се активно укључио у јавни живот поново успостављене Кнежевине Србије. Годину дана пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију.[15] Током рата Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.

Вајферт није био члан ниједне политичке партије, увек се трудио да служи као баланс у узбурканом политичком животу тадашње Србије. Један од примера је и Тимочка буна, побуна против краља Милана Обреновића 1883. године. Велики број српских политичара је тада био ухапшен и суочен са смртном казном. Вајферт је тада тражио аудијенцију код краља и тражио да се смртне казне замене за временске, што је оправдавао престанком даљњег крвопролића у Тимоку а самим тим и у Србији.
Добротвор
Повеља града Панчева Ђорђу Вајферту којом се проглашава почасним грађанином 1923. година.

Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.

Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.

За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.

Током 1921. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду,[16] за коју је поклонио 20.000 квадрата земљишта на Топчидерском брду.[17] Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво[18] Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности

Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју нумизматичку збирку, са 14.114 комада новца.[19] у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету.[19][20] Колекцију златних, сребрних и бронзаних медаља је поклонио Народном музеју, а велику колекцију скица и старих слика Београда Музеју града Београда.[19] `Цео Београд` је обележио његову `педесетогодишњицу делања` 16. септембра 1923.[21] Исте године, када је подигао католичку цркву Свете Ане у Панчеву, постао је почасни грађанин свог родног града.[4]

Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.

Преминуо је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у улици Војводе Радомира Путника[4] Београду.[22] Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануара,[23] а 16. је сахрањен на немачком гробљу у Панчеву, лево од улазне капије, чију је изградњу финансирао 1924.[4] Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.

Додељен му је Орден Светог Саве 1. степена, Краљевски орден Белог орла 2. степена и Краљевски орден Карађорђеве звезде 2. степена,[24] као и француски Орден Легије части трећег степена.[25] Проглашен је за почасног грађанина Панчева.[26]
Привредник и економиста
Вајферт на новчаници од 1000 српских динара

Преузео је пивару коју је његов отац (Игњат Вајферт) сазидао код „Мостара“ у Београду, а коју је касније јако проширио.

Купио је рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији.

Након неколико година експлоатације Борског рудника, постао је један од најбогатијих индустријалаца у Србији. Део добити је усмерио на отварање пивара у Сремској Митровици и Нишу.[27]

Један је од оснивача Народне банке Србије.[27] Од 1890. он је гувернер, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Године 1915. у Првом светском рату, комплетан трезор банке је пребацио у Марсеј, где је банка наставила да ради током рата.[27] Извео је и претварање народне банке у емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре. Био је доживотни почасни гувернер банке.[27]

Био је и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије у периоду 1895—1900. година.

Волео је тркачке коње. Омиљени коњ му је био Фантаст. Улагао је доста у ергеле и коњички спорт.

Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука, скупљао је стари новац.

У своје време био је највећи индустријалац у Југославији.
Наслеђе

Његов лик налази се на новчаници од 1000 динара, као и на кованици од 20 динара искованој 2010. године.[28]

Некадашња Улица Огњена Прице на Врачару у Београду од 2004. године носи име по Ђорђу Вајферту.[29]

У Костолцу је током 2022. откривена Вајфертова спомен-биста.[30]

О њему је написана ТВ серија и књига „Сага о Вајферту“.[31]