ISBN: 906
Godina izdanja: 906
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta autora!

Randjel Rasa Andjelkovic

Milunka Savić Gligorević (Koprivnica,[a] 1890. ili 28. jun 1892 — Beograd, 5. oktobar 1973) bila je srpska junakinja Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, kao i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.[1][2] Ranjavana je u borbama devet puta, a zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.

Biografija
Rođena je 1890. godine ili 28. juna 1892. godine kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje u Staroj Raškoj, od majke Danice i oca Radenka, kao najstarije dete.[3][4][5] Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana.[6][5] Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra / 3. oktobra 1912. godine, i došlo do masovnog odziva, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu.[5] Registrovala se pod imenom Milun Savić.[7]

U Balkanskim ratovima 1912. godine i 1913. godine borila se preobučena u muškarca. Njen pol je otkrilo bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.[8]

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je Vojvoda Putnik i Kralj Aleksandar - koji ju je odredio u Drugi puk.[9] Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. U ovom puku, osim nje, borila se i Škotlanđanka Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko junaštvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima.[8] U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i grudi i tako povređena se povlačila sa srpskom vojskom preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine.[10] Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.[11] Nakon ranjavanja je prebačena u Bizertu, u Tunisu, gde je lečena u francuskoj vojnoj bolnici. O svojim bolesničkim danima u Bizerti je rekla sledeće:

,,Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolada, koje su mi donosile francuske gospođe i oficiri. Često me je obilazio i sedi francuski general admiral Geprat. Bilo mi je stalo i do života, i do bojišta. Bojala sam se da će naši probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima. Uzimala sam lekove, tražila da mi stalno previjaju ranu, a hranu gutala kako bih što pre stala na noge.“[12]

Iz Bizerte se na Solunski front vraćala brodom ,,Polinezija`, zajedno sa petsto srpskih kadeta. 10. avgusta 1918. Nemci su torpedovali brod, nedaleko od Marsaskale na Malti. [13] Poginulo je pet srpskih vojnika i šest članova francuske posade. Milunka Savić je preživela brodolom i lečena je u bolnici na Malti a potom je nastavila put na Solunski front.[14]

Mi smo pevali kad` nam je bilo najteže, zapevali smo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri su plakali slušajući nas, i govorili su: Kakav divan narod. Pevali smo kad` smo umirali na ostvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu...[15]

— Milunka Savić

Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.[16] Nakon rata i formiranje nove države Kraljevine SHS/Jugoslavije boravi sa vojnom službom u Mostaru. Tamo upoznaje u vojsci osam godina mlađeg Veljka Gligorijevića za kojeg se ubrzo udaje. Nakon demobilizacije, 1920. godine, Milunka kao vojni veteran i Solunac dobija od države po zakonu imanje od osam jutara zemlje u Stepanovićevu kraj Novog Sada. Ovo naselje je formirano dodelom zemlje vojnim veteranima. U ovom naselju, Milunka je na svom imanju sazidala kuću a 1924. godine sa suprugom Veljkom dobija kćerku Milenu.

Zbog nesuglasica, njen brak sa Veljkom se raspada i ona se po razvodu 1929. godine seli u Beograd gde dobija posao u jednoj od najmoćnijih finansijskih institucija Kraljevine Jugoslaviji. U pitanju je tadašnja Hipotekarna banka, bivša Uprava fondova Kraljevine Srbije, u čijoj velelepnoj zgradi se danas nalazi Narodni muzej u Beogradu. Pošto nije imala škole i stručne spreme, dobila je jedini posao koji je mogla da obavlja, a to je posao spremačice koga se kao časna žena ne samo nije stidela, već ga je vrlo savesno obavljala. Napredovala je u službi i rukovodila je čistačicama zgrade Hipotekarne banke, dok je imala, odličnu platu za to vreme i za takvu vrstu posla, koja je bila na nivou jednog lekara ili inžinjera. Treba imati u vidu da je Milunka pripadala generaciji žena sa sela koje su od malih noga sticale radnu naviku i kondiciju da obavljaju raznovrsne kućne i poljske poslove kao i poslove oko marve.


Spomen tabla na kući Milunke Savić u ulici Milunke Savić na Voždovcu

Spomenik Milunki Savić u naselju Braće Jerković u Beogradu
Milunka je tada kao samohrana majka bila u stanju da sagradi ponovo vrlo pristojnu kuću na Voždovcu, nedaleko od voždovačke crkve Svetih cara Konstantina i carice Jelene, koja se u to vreme takođe gradi. Tada su se na Voždovcu kupovali placeve i gradili kuće mahom oficiri i državni činovnici.

Milunka je imala veliku ljubav prema deci pa se posvećeno odlučuje baviti humanitarnim i hraniteljskim radom. Pored svoje ćerke, usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis.[17][6] Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.[18]

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri kćerke, sa isključenom strujom, a noću je prela vunu.[19]

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka.[18] Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela. Početkom 1936. je izveštavano o njenoj nameri da se priključi etiopskoj vojsci u Abisinskom ratu.[20]

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.[21]

Nakon rata, vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.[18] Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. Skupština grada Beograda dodelila joj je, 1972. godine, jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta.[21] Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.[10] Porodična kuća je prodata 1974. godine.[22]

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.[23][24][b] Milunka Savić je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata.