ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2011
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Личности које су обележиле четнички покрет

Драгослав Рачић
Рођен у селу Годачица, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Његово крштено презиме је Милетић, а током рата је по прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео презиме Рачић. Драгославов отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку. После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У Крагујевцу се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна „чврста рука”, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. уписали на Војну академију у Београду. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Француску, где је завршио постдипломске студије.

Момчило Ђујић
(Ковачић, код Книна, 27. фебруар 1907 — Сан Дијего, 11. септембар 1999) био је српски православни свештеник и четнички војвода који је предводио значајан дио четника на подручју сјеверне Далмације и западне Босне током Другог свјетског рата. Након атентата на краља Александра I Карађорђевића 1934. године, придружио се Удружењу четника Косте Пећанца. Након инвазије на Југославију, као командант Динарске дивизије предводио је одбрану мјесних Срба од хрватског усташког режима и сарађивао је са силама Осовине против комунистичких партизана. Преживио је рат, предао се западним Савезницима и на крају емигрирао у Сједињене Државе. Нове комунистичке власти су му судиле у одсуству и осудиле га за ратне злочине, оптуживши га за колаборације и одговорност за смрт око 1.500 људи током рата. Настанивши се у Калифорнији, Ђујић је играо значајну улогу у српским емигрантским круговима и основао је српски четнички покрет „Равна гора” заједно са другим протјераним четничким борцима. Касније се повукао у Сан Маркос, гдје је писао пјесме и досјетке које су објављиване и у САД и у Србији. Био је кључан за одржавање четничке идеје током ратова у Југославији и постављање Војислава Шешеља за четничког војводу 1989. године, али је повукао ову одлуку 1998. године због његове политичке сарадње са комунистом Слободаном Милошевићем. Предсједник Републике Српске Биљана Плавшић му је 1998. године додијелила орден Карађорђеве звијезде првог реда.

Никола Калабић
(Подновље, код Добоја, 20. децембар 1906 — Дегурић, 19. јануар 1946) је био српски и југословенски геодета, начелник Катастарске управе у Ваљеву и резервни инжењеријски поручник Југословенске војске. Током Другог светског рата је био командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у Отаџбини и важио је за једног од најистакнутијих Михаиловићевих официра коме се приписује одговорност за већи број појединачних и масовних злочина које су, широм окупиране Србије, починили припадници корпуса Горске гарде под његовом командом, у којима је убијено најмање неколико стотина људи. Најпознатији злочини су извршени у космајском, смедеревском и аранђеловачком крају током друге половине 1943. и прве половине 1944, нпр. масакр у Друговцу.[3] Постоји неколико прича о његовој коначној судбини, које углавном деле то да је трагично окончао живот. Према званичној, али и оспореној верзији, Калабића су после рата заробили припадници Озне и прихватио је да сарађује у операцији хапшења Драгољуба Михаиловића. Његова судбина после тога није позната.