ISBN: Ostalo
Godina izdanja: ddd
Jezik: Italijanski
Autor: Strani

I cetnici nella Seconda Guerra mondiale: dalla resistenza alla collaborazione con l`Esercito italiano

ITALIJANSKI jezik

376 strana
Bogato ilustrovana
Očuvana, nedostaje gornji ćoškić prednje koriced

Predgovor (pm prevod je na srpski mada je knjiga na italijanskom)

Познавање историје четничког покрета није посебно напредно у Италији: заиста није лако разумети путању покрета који је рођен да би се борио против Хрвата и италијанско-немачких окупатора, а затим је завршио сарађујући са обема. Развој ових милиција је тешко анализирати, јер су четници несумњиво сарађивали са окупационим снагама и стога били колаборационисти. Наравно, њихов општи план је био другачији: све, укључујући и односе са Италијанима, било је подређено изгледима за победу савезника и накнадну рестаурацију монархије. Да би постигли овај циљ, четници би тражили помоћ само од српског становништва. Из перспективе, ово је била значајна слабост, док је Тито имао способност да се обрати целој земљи. Последњи елемент четничког програма односио се на темељну борбу против партизана, омражених јер су били комунисти. Покрет који су створили Михајловић и његове присталице подржавали су Британци, па чак и Американци, барем до 1943. године. На крају, четници су поражени и демонизовани. У стварности, Србија је у Титовој новој Југославији изгубила све: националистичке и монархистичке српске снаге су поражене у грађанском рату, а њихова територија је трпела последице тог пораза. Међутим, након Титове смрти, нешто се променило и Срби су почели да дижу главу. Усред етничког рата, па чак и након њега, занимљива је чињеница да се нико није сећао партизана, док је четнички покрет показао сву своју снагу и чак био способан да пошаље своје људе да се боре за Србију, док су се усташе поново појавиле у Хрватској. Нека тумачења грађанског рата у Југославији су вероватно погрешна. Основна чињеница је да су и ставови партизана били снажно националистички, али је постојао црвени покривач који је допринео забуни око питања. Деведесетих година, када се национализам поново појавио свом снагом, становништво је одлучило да прихвати првобитне ставове, заборављајући да су они који су проповедали комунизам практиковали национализам.
Ова књига прецизно реконструише однос између италијанских оружаних снага и четничког покрета. Након италијанско-немачког напада на Југославију, југословенске снаге су потпуно поражене. Након пораза уследила је подела Југославије: Немачка је окупирала, директно или индиректно (преко неких локалних квислинга), велики део Словеније и Србије. Италија је стекла Црну Гору, Далмацију, Косово и мали део Словеније, док је Мађарска преузела Војводину. Неки српски команданти су одговорили на пораз реорганизацијом неких бораца, формирајући групе за самоодбрану. Касније су се бившим борцима придружили сељаци: то је био почетак четничког покрета, којим су неки промонархистички настројени официри намеравали да покушају да контролишу локалну ситуацију у Србији. Ови борци (заједно са партизанима) успели су да ослободе скоро 75 процената Србије, али су се тада односи са Титовим људима прекинули и избиле су борбе између две снаге отпора. Сукоби између четника и партизана, који су почели 2. новембра 1941. године, наставили су се током целог рата у Југославији: били су веома жестоки, а партизани су у почетку претрпели значајне губитке. У Србији је пораз комуниста био потпун, али је то такође означило почетак Титове судбине, Хрвата који не би имао прилику да се прошири у Србији, већ је уместо тога пронашао повољну ситуацију у Босни. Већина смртних случајева у Југославији (око милион) резултат је сурових и немилосрдних борби између разних милиција које су се бориле за контролу над земљом. У теорији, четницима је командовао Дража Михајловић, али у пракси никада није успео да изврши убедљиво вођство над разним четничким политичким и војним вођама. Михајловић је био конзервативац, али многи његови команданти су заузимали радикалне српске националистичке ставове, чији је крајњи циљ био стварање независне Велике Србије, очишћене од не-Срба. Михајловић никада није био у стању да усади кохерентан став међу својим људима, а и он је направио неколико грешака, посебно у својој одлуци да се придружи Италијанима у борби против партизана. У сложеном међународном контексту тог времена, Тито је свакако био вештији, успевајући да схвати праве интересе савезника у погледу покрета отпора који су деловали у Југославији. У ствари, четници су се борили против партизана, а понекад и против Хрвата, али након што су доживели немачке одмазде, пажљиво су избегавали борбу са њима. Тако се Михајловићева политика сукобила са политиком Лондона, који је марио само за једно: покрет отпора за борбу против Немаца. Ограничени политички капацитет четничких вођа постао је очигледан крајем 1943. године.Када се указала потреба да се војни огранак четника подржи политичким покретом (Југословенска национална демократска заједница) способним да привуче одређену подршку јавности, партизани су природно следили супротан пут, одмах почевши да предузимају политичке акције. Италијани, који су показали подршку Србима у време масакра који су починиле хрватске усташе, вешто су успели да успоставе сарадњу са четницима како би заједно деловали против партизана. Немци су, међутим, остали опрезни, док су Хрвати остали доследно против сарадње са четницима, иако су и они касније прихватили њихову подршку у неким операцијама против Титовог отпора.
Књига такође истиче разне српске команданте, њихове политичке ставове и њихово понашање у борби. Један од најважнијих вођа несумњиво је био свештеник Ђујић, који је служио у Сасари дивизији. Готово одмах се зближио са Италијанима, изражавајући захвалност за заштиту коју су пружали православцима. Временом је свештеник окупио многе борце, који су остали под његовом командом до краја рата. Један важан вођа, који се налазио у источној Босни, био је Јевђевић, а други војвода Трифуновић. Сваки од ових вођа био је трауматизован насилном хрватском репресијом и ценио је италијанску политику, коју је генерално спроводила војска, према православном становништву. Временом је проиталијански став четничких вођа утицао на оне који у почетку нису желели да се боре заједно са окупаторима. Војна сарадња се развијала на два начина. Први је укључивао организовање српских јединица од стране Италијана, такозване Антикомунистичке добровољачке милиције (МВАЦ), чији је циљ био борба против партизана. У једном тренутку, почетком 1943. године, најмање тридесет батаљона МВАЦ-а, са приближно 10.000 бораца, борило се заједно са Италијанима. Други систем је подразумевао распоређивање четничких јединица различитих типова заједно са италијанским трупама. Оперативно, овај мешовити систем је функционисао прилично ефикасно, а партизани су претрпели неколико пораза. У стварности, ситуација је била нестабилна, јер су партизани постигли и неколико успеха против српских православних националиста. Четничка ситуација је стога била снажно одређена односима са Италијанима, који су играли водећу улогу у њиховом наоружавању, увек покушавајући да не претерују јер су сви знали који су им циљеви на крају рата. Након италијанског пораза, четници су постепено губили снагу. На крају рата у Југославији нису стигли ни Британци ни Американци, већ Руси, а Титов партизански покрет је добио импресивну снагу. Четници су били приморани да напусте своје домовине, покушавајући да се реорганизују у Словенији, док се Михајловић преселио у Србију, где је заробљен и, након суђења, осуђен на смрт.
Антонио Сема