ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2009
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

У издању удружења „Открићемо истину“ из Будве објављена је књига аутора Сава Греговића под насловом „Пуцај, рат је завршен“. Ово је до сада најобимнија публикација о „злом путу“ десет до двадесет хиљада људи, који су крајем 1944. одступали из Црне Горе пре­ма за­пад­ној Евро­пи про­шав­ши дуг и те­жак пут пре­ко гу­ду­ра сје­ве­ра Цр­не Го­ре, Сан­џа­ка, Бо­сне и Хр­ват­ске да би се ма­ја 1945. го­ди­не об­ре­ли у Сло­ве­ни­ји. Збјег су са­чи­ња­ва­ли оста­ци Кра­љев­ске вој­ске у отаџ­би­ни, осам­де­сет све­ште­ни­ка Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, број­ни ин­те­лек­ту­ал­ци и на­уч­ни рад­ни­ци Цр­не Го­ре као и на сто­ти­не же­на, дје­це и ста­ри­јих, не­на­о­ру­жа­них љу­ди. Ова, је­дин­стве­на пу­бли­ка­ци­ја, го­во­ри о стра­хо­та­ма ду­гач­ког пу­та, али и о по­гу­бље­њу при­пад­ни­ка Збје­га у ма­ју, ју­ну и ју­лу 1945. у Сло­ве­ни­ји, ди­је­лом и у Аустри­ји. Поред тога, књига садржи и преко пет хиљада имена и хиљаду фотографија страдалника Великог збјега.

Предговор је написао Његово високопреосвештенство архиепископ Цетињски митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије:

ЗЛИ БРА­ТО­У­БИ­ЛАЧ­КИ ПУТ

Ри­јеч ду­бо­ко уре­за­на у пам­ће­ње из дје­тињ­ства, ко­ја уви­јек у ме­ни из­но­ва из­ра­ња, гла­си: „зли пут“, „оти­шао на зли пут“. Кад год би се, на­и­ме, по­вео по­сли­је ра­та раз­го­вор у ку­ћи, у ком­ши­лу­ку, о не­ко­ме од ро­ђа­ка, ком­ши­ја, о ко­ји­ма се, пам­тим, ви­ше шап­та­ло не­го го­во­ри­ло, ко­ји су „од­сту­пи­ли“, чу­ла би се ри­јеч, осо­би­то од ба­ка и мај­ки: „Оста­ви то, тај је оти­шао на зли пут.“ И да­нас ми пред очи­ма сто­је мо­рач­ке удо­ви­це у цр­но об­у­че­не – су­пру­ге оних ко­ји су „оти­шли на зли пут“ – пр­ве мо­на­хи­ње ко­је сам у жи­во­ту срео: Ма­ра Се­ку­ли­на и ше­сто­ро дје­це, Спа­са Во­ји­сла­вље­ва, Зор­ка Зе­ко­ва – од брат­ства До­жи­ћа, бли­ске род­би­не Па­три­јар­ха Га­ври­ла До­жи­ћа, Жу­на Са­ви­ћа Ра­до­ви­ћа, Пе­тра­на Ни­ко­ли­на, сна­ја Га­ври­ла Ми­ја­то­ва Ра­до­ви­ћа, ка­пе­та­на кра­ље­ве Ју­го­сло­вен­ске вој­ске… Чи­ни­ло ми се та­да, као дје­те­ту, да је то не­што при­род­но, иако чуд­но: же­не без му­же­ва у цр­ни­ни, ко­је оба­вља­ју и му­шке и жен­ске по­сло­ве, са број­ном дје­цом… Ина­че, тог ка­пе­та­на Га­ври­ла-Га­ја Ми­ја­то­ва жи­во се сје­ћам из про­ље­ћа оне не­срећ­не кр­ва­ве 1942.г. На­и­шао је „џа­дом“ ис­под на­ше ку­ће у Би­стри­ци Мо­рач­кој, по­ми­ло­вао ме по ко­си, из­ва­дио из свог вој­нич­ког ран­ца „пек­си­мит“ (дво­пек) и дао ми га. Ка­ква је глад вла­да­ла тог про­ље­ћа у Мо­ра­чи да­де се за­кљу­чи­ти по то­ме што тај „пек­си­мит“ пам­тим и до да­нас, као нај­сла­ђи за­ло­гај у мом жи­во­ту.

Стра­ва тог истог про­ље­ћа ра­ни­ла ме ра­ном бра­то­у­би­лач­ког пи­ра упра­во ту у Би­стри­ци. Док смо бје­жа­ли нас сед­мо­ро дје­це са мај­ком и сто­ком пре­ко Рти­ца ка Мо­ра­чи иза нас је од­је­ки­вао па­кле­ни ужас од то­по­ва, бом­би, ми­тра­ље­за, по Би­стрич­ком по­љу, до пла­ни­не Вуч­ја, Ро­го­ђе­да, Жи­ра­ка. То је без ми­ло­сти брат уби­јао бра­та. Но­се­ћи у се­би ту не­за­цје­ље­ну ра­ну и пре­стра­вље­ност дје­ти­њу, за­пи­сао сам, че­тр­де­сет пет го­ди­на по­сли­је тог до­га­ђа­ја, вра­ћа­ју­ћи се „ви­ду дје­ти­њем“:

Вра­ћа­ње ви­ду дје­ти­њем

За­пре­та­ној ра­ни

По­вра­так ту­зи

Не­ви­дљи­ви до­дир

пре­то­чен у страх

и крик

у ко­сто­бољ­ну стра­ву

У њој брат

уби­ја бра­та

у су­зи ми се гр­ле.

„Зли пут“ као ри­јеч и као ствар­ност, уре­за­ни не са­мо у мо­је пам­ће­ње, не­го и у ко­лек­тив­но пам­ће­ње на­ро­да Цр­не Го­ре, не пред­ста­вља­ју ни­шта дру­го до ор­ган­ски на­ста­вак оног кр­ва­вог ко­ла бра­то­у­би­ла­штва, за­по­че­тог бољ­ше­вич­ко-ти­то­и­стич­ком ре­во­лу­ци­јом у вре­ме­ну на­ци­фа­ши­стич­ке оку­па­ци­је. На­и­ме, све­на­род­ни по­крет от­по­ра у Цр­ној Го­ри про­тив фа­ши­зма, ис­ко­ри­штен је од стра­не ко­му­ни­ста од са­мих по­че­та­ка (1941) за ор­га­ни­зо­ва­ње и пре­у­зи­ма­ње вла­сти на на­че­ли­ма и кр­ва­вим ме­то­да­ма бољ­ше­вич­ке иде­о­ло­ги­је. Ка­кве су би­ле те ме­то­де свје­до­че, из­ме­ђу оста­лих број­них зло­чи­на, на­зва­них од са­мих ак­те­ра ци­нич­но „ли­је­ве гре­шке“, уби­ство ге­не­ра­ла Илич­ко­ви­ћа у Црм­ни­ци, кр­ва­ви Бо­жић (1942) у Ко­ла­ши­ну – по­кољ не­ви­них љу­ди про­гла­шен за „па­сје гро­бље“, кри­ци је­ре­ја Пе­тра Ву­јо­ви­ћа ба­че­ног у ја­му Ку­но­во при­со­је (1942), ис­ко­па­не очи све­ште­ни­ка Но­ва Де­ли­ћа у Шав­ни­ку (1942), кр­ва­ви епи­тра­хиљ уби­је­ног све­ште­ни­ка Ри­ста Ја­ра­ма­за, па­ро­ха ко­си­је­рев­ског (1942), леш је­ре­ја Ва­си­ли­ја Бо­жа­ри­ћа, на­ђе­ног у во­ди по­ред Мо­ра­че (уби­је­ног од ко­му­ни­ста 15/2. но­вем­бра 1941.г.), у ја­му жив ба­че­ни је­ро­мо­нах Га­ври­ло Да­бић, са­брат ман. Жу­пе Ник­шић­ке (1942), и не­бро­је­ни дру­ги зло­чи­ни. У ово ври­је­ме, пр­ви пут у на­шој исто­ри­ји, по­ја­вљу­ју се ја­ме, као ма­сов­не гроб­ни­це и мје­ста ира­ци­о­нал­них зло­чи­на из­вр­ше­них над сво­јом бра­ћом, а по­јам „ја­ма­ри“ за изр­ши­о­це тих зло­чи­на ула­зи на ве­ли­ка вра­та у на­шу исто­риј­ску ствар­ност и је­зик.

На тај на­чин се по­крет от­по­ра у Цр­ној Го­ри про­тив оку­па­то­ра од са­мог по­чет­ка рас­ци­је­пио на онај на­зван „на­ци­о­нал­но-чет­нич­ки“ и дру­ги „пар­ти­зан­ско-ко­му­ни­стич­ки“. Ка­да би се пак са­брао ко­нач­ни број по­стра­да­лих у Цр­ној Го­ри у то­ку Дру­гог свјет­ског ра­та у бор­би с Ита­ли­ја­ни­ма и Њем­ци­ма и оних по­ги­ну­лих у уза­јам­ном ис­тре­бљи­ва­њу и уни­шта­ва­њу, не­сум­њи­во би се по­ка­за­ло да је број ових дру­гих не­у­по­ре­ди­во ве­ћи. Та стра­шна чи­ње­ни­ца по­ста­је уто­ли­ко оче­вид­ни­ја уко­ли­ко би­ва са­гле­да­на у свје­тло­сти све­га оно­га што се до­го­ди­ло ка­да су ко­му­ни­сти (1944) пре­у­зе­ли власт, ка­ко у Цр­ној Го­ри, та­ко и у ци­је­лој он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји. Цр­на Го­ра и тра­гич­на рат­на и по­сле­рат­на цр­но­гор­ска ствар­ност за­у­зи­ма­ју из­у­зет­но мје­сто у све­у­куп­ној он­да­шњој ју­го­сло­вен­ској дра­ми. Ко­му­ни­стич­ко ис­тре­бљи­ва­ње („ли­кви­ди­ра­ње“) иде­о­ло­шких про­тив­ни­ка, под ви­дом „из­дај­ни­ка“ и „пе­то­ко­ло­на­ша“, вр­ху­ни упра­во у ма­сов­ном уни­ште­њу, без су­да и пре­су­де, од­сту­пив­ше „на зли пут“ вој­нич­ке, ин­те­лек­ту­ал­не и ду­хов­не ели­те Цр­не Го­ре са број­ним пре­стра­вље­ним на­ро­дом.

Про­ћи ће још мно­го вре­ме­на док се не из­на­ђу и схва­те ко­ри­је­ни те и та­кве бра­то­мр­жње, у Цр­ној Го­ри и ши­ре. Зли ка­и­нов­ски син­дром као све­оп­шти људ­ски усуд? По­вам­пи­ре­ни зли дух крв­не осве­те, про­тив ко­је се та­ко же­сто­ко бо­рио Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски? Оп­те­ре­ће­ност пле­мен­ском сви­је­шћу и ње­ним пљач­ка­шким ду­хом, че­сто про­гла­ша­ва­ним у про­шло­сти за ју­на­штво и ви­те­шко, у пје­сма­ма опје­ва­но, „пли­је­ње­ње“ тур­ских (и не са­мо тур­ских) ова­ца и оти­ма­ње ту­ђе имо­ви­не? Кад је на кра­ју у све то угра­ђе­на из то­га ро­ђе­на кла­сна бор­ба и сли­је­па кла­сна мр­жња као осно­ва ства­ра­ња но­вог пра­вед­ног и срећ­ног дру­штва уте­ме­ље­ног на бо­го­у­би­ству, а ти­ме и на оце­у­би­ству и бра­то­у­би­ству – скла­пао се мо­за­ик овог злог вре­ме­на и ње­го­вих ни­шта ма­ње злих пло­до­ва, у то­ку и на кра­ју дру­гог свјет­ског ра­та.

О тим злим пло­до­ви­ма гра­ђан­ског ра­та го­во­ри ова књи­га. Она пр­вен­стве­но го­во­ри о оно­ме што се до­га­ђа­ло од но­вем­бра 1944 – ју­на 1945.г. са хи­ља­да­ма љу­ди, же­на и дје­це ко­ји су по­би­је­ни у Ба­ру и дру­гдје и од­сту­пи­ли из Цр­не Го­ре на че­лу са Па­влом Ђу­ри­ши­ћем и Ми­тро­по­ли­том Цр­но­гор­ско-при­мор­ским Јо­а­ни­ки­јем. То и та­кво од­сту­па­ње и бје­жа­ни­ја пред крај ра­та је­дин­стве­но је мал­те­не у чи­та­вој та­да­шњој Евро­пи, ка­ко по узро­ци­ма та­ко и по по­сље­ди­ца­ма. Оно мо­же би­ти об­ја­шње­но је­ди­но не­за­пам­ће­ним стра­хом за го­ли жи­вот оних ко­ји су кре­ну­ли на тај „зли пут“. На­да у до­ју­че­ра­шње за­пад­не Са­ве­зни­ке (све до сеп­тем­бра 1944.г. Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић је био вој­ни ми­ни­стар ју­го­сло­вен­ске Вла­де у Лон­до­ну) са­мо дје­ли­мич­но мо­же об­ја­сни­ти пра­вац од­сту­па­ња овог Збје­га. Пр­во­бит­на на­мје­ра да се од­сту­па пре­ма Ска­дру и Грч­кој, са ре­ал­ни­јим из­гле­ди­ма на успјех, ни­је оме­те­на про­сто и је­ди­но под­мет­ну­тим Дра­жи­ним по­зи­вом да се од­сту­пи пре­ко Бо­сне. На про­мје­ну прав­ца и ко­нач­ну од­лу­ку прав­ца од­сту­па­ња не­сум­њи­во да је нај­ви­ше не­по­сред­но ути­ца­ла ма­сов­на ли­кви­да­ци­ја Гр­бља­на и Ма­и­на: они су се, као што пи­сац ове књи­ге свје­до­чи, на по­врат­ку из Ска­дра пре­да­ли на вје­ру и би­ли у Ба­ру у но­вем­бру по­би­је­ни без су­да и пре­су­де. То, као и дру­ге ли­кви­да­ци­је по по­врат­ку пар­ти­за­на у Цр­ну Го­ру би­ли су ја­сни зна­ци сви­ма дру­ги­ма иде­о­ло­шким не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма шта их че­ка ако по­вје­ру­ју да­тим обе­ћа­њи­ма. Иста пре­ва­ра се до­го­ди­ла од Бла­жа Јо­ва­но­ви­ћа и го­ди­ну да­на ра­ни­је у Ма­на­сти­ру Остро­гу ка­да се чет­нич­ки штаб на че­лу са ђе­не­ра­лом Бла­жом Ђу­ка­но­ви­ћем пре­дао и био исте но­ћи без ми­ло­сти по­би­јен.

Ка­кво је не­за­пам­ће­но зло сна­шло оне ко­ји су од­сту­пи­ли од де­цем­бра 1944.г. па да­ље, ви­ди се по свје­до­че­њи­ма за­пи­са­ним у овој књи­зи: го­ње­ни пар­ти­за­ни­ма, бом­бар­до­ва­ни са­ве­зни­ци­ма и Њем­ци­ма, де­сет­ко­ва­ни зи­мом, ти­фу­сом, ра­на­ма (на Ма­је­ви­ци, по свје­до­чан­ству Ми­ха­и­ла Ми­ни­ћа у књи­зи „Ра­су­те ко­сти“, пар­ти­за­ни су уни­шти­ли чи­та­ву бол­ни­цу са око 800 ра­ње­ни­ка и ти­фу­са­ра), ги­ну­ли су у бор­ба­ма и са уста­ша­ма на Ли­јев­ча по­љу и дру­гдје. У зло­гла­сној Ста­рој Гра­ди­шки и у Ја­се­нов­цу, ло­го­ру смр­ти, уста­ше су по­би­ле пре­ко 150 офи­ци­ра на че­лу са Па­влом Ђу­ри­ши­ћем. Да тра­ги­ка бу­де још ап­сурд­ни­ја, ту се по­ја­вио и чу­до­ви­шни лик не­срећ­ног Се­ку­ле Др­ље­ви­ћа ко­ји је од овог обез­гла­вље­ног на­ро­да и вој­ске по­ку­шао да ства­ра вој­ску та­мо­ње­го­ве „Не­за­ви­сне Цр­не Го­ре“. Та кал­ва­ри­ја је до­би­ла свој за­вр­шни епи­лог у кр­ва­вом сло­ве­нач­ком про­ље­ћу 1945.г., кра­јем и чак по за­вр­шет­ку ра­та. То по­твр­ђу­ју број­не ма­сов­не гроб­ни­це у Сло­ве­ни­ји, ко­је се тек да­нас от­кри­ва­ју и оби­ље­жа­ва­ју. У њи­ма из­ме­ђу оста­лих хи­ља­да стра­дал­ни­ка по­чи­ва­ју и око 70 би­ра­них све­ште­ни­ка Ми­тро­по­ли­је Цр­но­гор­ско-при­мор­ске.

Да­нас кад су по­ра­же­ни не са­мо они чи­ји је „зли пут“ та­ко тра­гич­но за­вр­шио, не­го и они ко­ји су их та­ко без­ду­шно го­ни­ли и по­би­ли, и иде­ја ра­ди ко­јих су их по­би­ли, оста­је нам да се за­пи­та­мо: има ли на­ма и сви­је­ту спа­са од ове и ова­кве бо­го­бор­не бра­то­мр­жње и зло­чи­на? Од сље­пи­ла овог и ова­квог ду­хов­ног и ду­шев­ног по­мра­че­ња за­бо­рав ни­је и не мо­же би­ти ли­јек. За­то је и ова књи­га на­пи­са­на – да се зло и зло­чин не за­бо­ра­ве. Истин­ски ли­јек је је­ди­но у по­ка­ја­њу и уза­јам­ном пра­шта­њу, кроз ду­бо­ко са­зна­ње: да зло и мр­жња ни­кад и ни­ко­ме до­бра ни­су до­ни­је­ли, не до­но­се и не­ће до­ни­је­ти, ни на лич­ном ни на ко­лек­тив­ном пла­ну.

АЕМ Цр­но­гор­ско-при­мор­ски

АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ