ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Radivoje B. Prikic - Istorija Vlasotinca i okoline
Od praistorije do 1941. godine
Politicka monografija (istorija)

Kulturni centar, Vlasotince, 2013.
Tvrdi povez, 212 strana, ilustrovano.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Radivoje Prikić rođen je u Vlasotincu 1948. godine gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a Pravni fakultet u Beogradu 1971. godine. Posle završenih studija radio je kao sudija Opštinskog suda u Vlasotincu do 1994. godine, a od tada je advokat.

Napisao je „Istoriju Vlasotinca i okoline“ (Od praistorije do izbijanja Drugog svetkog rata) i opisao celokupni društveni život starog Vlasotinca.

Prvi tom „Istorija Vlasotince i okline“ objavljen je 2013. godine, a izdavač je Kulturni centar Vlasotinca.

„Konačnu raalizaicji ideje da napišem ovakvu monografiju pristupio sam iz dva razloga. Najpre, bila je želja da se dovrši delo koje je započeomoj otac neumorno istražujući 15 godina (a i ja sam se ovim pitanjem bavim već 30 godina), a posebno da se mladje generacije upoznaju sa prošlošću svojih predaka“, napisao je, izmedju ostalog, u predgovoru Radivoje Prikić, poznati vlasotinački advokat i nekadašnji sudija Opštinskog suda u Vlasotincu.

Monografija je,inače, podeljena u pet svezaka, bogato opremljenih fotografijama i dokumentima o burnoj prošlosti Vlasotinca.

Власотинце је градско насеље и седиште истоимене општине у Јабланичком округу. Према попису из 2022. било је 14.924 становника.
Историја
Пре пада под турску власт

На територији данашњег Власотинца античке реликвије постоје у веома малом броју. Пре него што је Римско царство заузело територију данашње општине није било забележених племена ни насеља на овим просторима, али је било пуно илирских и трачанских у околини. Место није било од превеликог значаја у антици, али су се ствари промениле након првог таласа насељавања Јужних Словена на Балканско полуострво. На ове просторе населили су се Верзити (Брсјаци) (Срби који су се населили северну Албанију, северни део северне Македоније и Косово и Метохију, у Албанији су се концентрисали у и око Скадра) и мањим делом Тимочани (преци данашњих источних Срба). Од њих највероватније долази култура Срба у јужној Србији. Они су преци данашњих Срба на југу, и највероватније су били асимилирани у српску нацију јер су се први Срби на Балкану налазили у данашњој Босни и Херцеговини, западној Србији и Црној Гори. То ипак људе са ових простора генетски не разликује од било којих других Срба, јер сва Јужнословенска племена имају исто порекло. Територија данашњег Власотинца се налазила у близини Цариградског друма, који је био јако важан за привреду. На овим просторима се највероватније налазило погранично насеље које предочи данашњем граду, јер се највећим делом историје баш на овој територији налазила граница између средњовековне Бугарске и Србије, а у једно време и Византије. У дешавањима након битке код Велбужда (1330), ово насеље највероватније губи на значају, јер Србија излази као победник и шири своје границе у правцу Мезије и Епира. У даљем периоду (за време царства) очигледно доминира над Бугарском. Тако остаје све до пада Смедерева 1439.
Под Османским царством

По турским изворима 1516. године било је културно и пољопривредно седиште. Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац” и у саставу је Софијског санџака. (Опширније о овоме у чланку Легенде о настанку Власотинца) У 16. веку има око 600 становника и 66 кућа. 1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2626 становника. По закону од 14. маја 1878. године припадало је Власинском срезу. Године 1879. је уместо Власинског створен Власотиначки срез.

Власотинчани су у 19. веку дизали чак 4 буне против Турака.

За варошицу је Указом краља је проглашено 6. фебруара 1879. године. О њему су писали многи путописци и књижевници. Милан Ракић каже:„ Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна Касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца из 1880. године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле…”

Основна школа Синиша Јанић је основана 1866. године као мушка, постоји 1878. године али због рата не ради.[1] а Основна школа „8. октобар” Власотинце 1971. године.
Ослобођење од Турака
Предратно Власотинце, мост на Власини
Млин и Јаз некада

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши” су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског” шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан.
Историја града

Римско царство 29BC–395AD
Византија 395–634
Верзити 634BC–843BC

Прво бугарско царство 843–1004
Византија 1004–1181
Краљевина Србија 1181–1346
Српско царство 1346–1370
Земља Мрњавчевића 1370-1373
Држава Дејановића 1373–1396
Османско царство 1396–1423
Српска деспотовина 1423–1429
Османско царство 1429–1443
Српска деспотовина 1443–1455
Османско царство 1455–1878
Кнежевина Србија 1878–1882
Краљевина Србија 1882–1915
Краљевина Бугарска 1915–1918
Краљевина Југославија 1918–1941
Краљевина Бугарска 1941–1944
Социјалистичка Федеративна Република Југославија 1945–1991
Савезна Република Југославија 1992–2003
Србија и Црна Гора 2003–2006
Република Србија 2006–данашњица

Краљ Милан је био посебно одушевљен Власотинчанима и боравио је чак 3 пута у њему, тачније прве године ослобођења, за време Српско-бугарског рата, и 1887. када посећује власотиначку цркву. Након ослобођења на територији се формира Власотиначки срез који обухвата данашње градове Власотинце, Грделицу и Црну траву и околна села. Године 1879. извршен је српски попис у Власотинцу. Власотинце је тада седиште истоименог среза, у склопу Нишког округа. Срез се од 1890. налази у Пиротском округу, обухвата 70 насеља.[2] Стање у граду било је следеће: 519 кућа, 2.626 душа, писмених (читају и пишу) људи 432 а жена 22. Пореских глава је записано 622.[3] Срез је 1899. пребачен у Врањски округ.[4] После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје.

Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. године донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локалних трговачких центара. Власотинчани се окрећу виноградарству као излазу из заостајања. Развој текстилне индустрије почиње после 1890. године. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притоцима. Први млин изграђен је 1895. године у Власотинцу, а 1912. године је у млин уграђен генератор од 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветљење. Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884. године, бакалско-трговачки еснаф 1885. године, као и још два еснафа 1894. године. Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила се ствара 1901. године. Трговачко удружење се оснива 1920.
Ренесанса између ратова
Завичајни музеј у Власотинцу смештен у згради старе турске куле

Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појављује се први број листа „Власина”, оснива се фудбалски клуб „Власина”, отварају се прве банке. Следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидроцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво.

Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе” и „Мокрањац”, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Мароко”. Певачка дружина „Његош” је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садашњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око 1930. године материјалним средствима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе „Његош” и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали.
Други светски рат
Главни чланци: Четништво у Власотиначком крају и Власотинце у Народноослободилачкој борби

Немци су заузели Власотинце 10. априла 1941. године. Граница између бугарске и немачке окупационе зоне простирала се и кроз власотиначко насеље Манастириште. Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације: партизани, четници, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари. На овим просторима су Бугари учинили разна злодела и покушавали су да наметну бугарски етнички идентитет што им није полазило за руком.

Дана 10. октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

--- У ноћи 26/27. јуна 1988, набујала Власина је изазвала катастрофалне поплаве - куће више од четвртине Власотинчана су биле под водом.[5]
Демографија

Овом одељку потребни су додатни извори због проверљивости. Побољшајте га додавањем референци ка поузданим изворима. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и избрисан.
(детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Порекло најстаријих Власотинчана датира у другој половини и последњој четвртини XVIII века. Од најстаријих породица ту су: Чочићи (из Црне горе), Мрвићи, Пурјаковићи (Пурјаковићи-данашњи Коцићи) Биџићи, Ђелићи, Прикићи, Бојаџије, Бајићи(Бајинци), Ђонићи, Валчићи,Баћинци (данашњи Јанковићи), Бабастојанци, Ћукаловићи, Тевденићи, Сеизовићи, Шушулићи, Каруови (Каруовићи, Хаџиђокини, Митровићи, Пешићи), Давинићи, Динкићи, Даскаловићи, Краинчанићи, Босићи, Бојкови, Горуновићи, Великићи, Куцуловићи, Марићи, Црниловићи, Ђуркићи и други. Валчићи су из Гариња у Грделичкој клисури, Шишавци из Шишаве, Горуновићи из Винарца, Шарићи из Црне Баре, Сабљинци и Видосављевић из Старог Влаха, Диманићи и Давинићи из Буковице код Задра, Шушулићи, Куцуловићи и Буђинци са Косова. Оно што је интересантно јесте да поједини делови вароши носе у народу и даље називе по старим фамилијама - `Пешкина мала`, `Ђелинско сокаче`, `Бојаџијска мала`, Динкићево, Шарићево сокаче`, `Шушулинска мала`, Ђонинско сокаче.

Такође је занимљиво да и браниште према селу Орашје такође има називе потеса по старим фамилијама:Давинићево браниште, Кулашев Рид, Бабастојанска долина и др.[6]

У периоду између 1878. и 1894. године у Власотинце долазе и настањују се планинци, из Доброг Поља, Гара, Рупља и других места. То су Длакарови, Пузинци, Ноцинци, Газибарци и други.

У насељу Власотинце живи 12.504 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (36,1 код мушкараца и 37,4 код жена). У насељу има 4902 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,31.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Пореклом је из Власотинца први модерни градоначелник Београда, тачније Влада Илић, који је модернизовао Београда до невиђене мере. Иако су његова обећања деловала поприлично нереално, Влада је успео да испуни већину њих. Градио је мостове, болнице, школе и остале објекте, али је најпознатији по стварању првог зоолошког врта у Београду где од 2009. стоји његова биста. Никада није заборавио родни крај и непрестано је слао новчане донације граду Власотинцу.