ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2004.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Zabranjena arheologija i istorija Srba - Dr. Đorđe Janković


`Gazdama ne odgovara da Srbi imaju samosvest da su svoji na svojemu, oduvek, da imaju istorijsko pravo staro hiljadama godina, da imaju otadžbinu, zemlju otaca, a ne domovinu gde slučajno žive kao Hrvati ili Amerikanci, ili kao neka britanska, nemačka ili francuska nacija, obrazovana, kako kažu, u XVIII–XIX stoleću.

Dr Đorđe Janković jedan je od retkih stručnjaka za srednjovekovnu arheologiju kod nas. Utemeljivač je ranovizantijske, ranoslovenske i ranohrišćanske arheologije u Srbiji. Rad je započeo 1971. godine u Muzeju Krajine u Negotinu, a od 1977. do 1978. bio je zaposlen u Arheološkom institutu u Beogradu.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, karijeru je započeo kao asistent za srednjovekovnu arheologiju. Magistrirao je 1977. godine sa radom Obala Dunava između Sipa i ušća Timoka u periodu VI−XII veka. Deset godina kasnije, doktorirao je sa temom Stanovništvo Balkana u VI i početkom VII stoleća. U zva­nje docenta izabran je 1988, a šef Katedre za srednjovekovnu arheologiju je postao 1997. Bio je rukovodilac mnogih arheoloških istraživanja i ima veliko iskustvo u radu na terenu. Autor je velikog broja naučnih radova i publikacija.

Rad dr Jankovića je izazvao mnoga neslaganja i polemike u javnosti. Danas kada je u penziji više ne možeda „truje“ studente, ali ima više vremena da piše.

Sredinom XX veka, u stručnoj jav­nosti Amerike pojavio se pojam for­bidden archeology (zabranjena ar­he­o­logija) koji je označavao sva ona istraživanja potvrđena novim naučnim metodama čiji se re­zul­ta­ti nisu uklapali u tadašnje zvanične stavove nauke. Ova fil­tra­cija znanja objašnjavana je na vi­še načina: sitnosopstveničkim in­teresima, konzervativnom pri­ro­dom ljudskog uma, ali i geo­stra­teš­kim i političkim potrebama ve­likih sila. Da li u našoj struč­noj javnosti postoji „zabranjena arhe­ologija“?
Picture
PictureArheologija je u najužoj zoni interesovanja onih političara koji stvaraju sadašnji i budući svet, dakle velikih sila. Njihov je interes da potčinjeni narodi ne misle svojom glavom. Tako je danas, tako je bilo i u dalekoj prošlosti. Da budem sasvim određen, danas se nameće ujedinjena Evropa pod vođstvom Germana i Rima, a bez Slovena. Oni Sloveni koji hoće u tu Evropu, moraju da se odreknu svoje samobitnosti i da prihvate da su narod nastao tek početkom srednjeg veka i da zato svoje kulturne i duhovne vrednosti potčine zapadnoevropskim. Zato su pravljene velike izložbe o Galima od III do I stoleća i o Germanima u doba Velike seobe naroda, koji su, kao i Rimsko carstvo, navodno objedinjavali Evropu, a zapravo su je rušili.

Pošto je grčka kultura, ne samo starija, već uzvišenija od rimske, potrebna im je kao navodna postojbina Evrope. Ali, budući da su Grci pravoslavan narod, a i da su Zapadnoevropljani uništili Vizantiju, uvedena je tvrdnja po kojoj Grci nisu bili jedan narod u predrimsko doba, uprkos jednom grčkom jeziku, kao, recimo, u Arheološkom muzeju u Lajdenu. Dakle, nameću stav da današnji Grci nisu potomci onih davnih, a da je Vizantija bila neka zaostala država. Tako je i sa Slovenima.

Balkanske zemlje su možda naj­kon­trolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga. Lepo se vidi kako se odnos prema srednjovekovnoj arheologiji menjao posle 1948, pa posle pada Rankovića, pa posle 2000. godine. Slično se dešavalo i sa drugim oblastima arheologije. Velika otkrića u preistoriji, kao što je kultura Lepenskog vira, umesto da se razrade i prošire, obustavljena su; čovečanstvo i mi smo ostali bez spoznaje dela svoje prošlosti, a Srbija, pored ostalog, i bez prihoda ostvarenog turizmom.

Ta „zabranjena arheologija“ kod nas deluje preko partijsko-klanovskog sistema. Nekada je KPJ sprečavala na razne načine proučavanje srednjovekovne arheologije. Na primer, bojkotovani su međunarodni kongresi Saveza za slovensku arheologiju, a kada je došao red na Jugoslaviju da ga organizuje, nije održan. U stručnom pogledu, to se odražavalo kroz skrivanje podataka o slovenskim nalazima, u njihovom pogrešnom pripisivanju Vizantiji, nefinansiranju istraživanja.

Izvršioci ovakve partijske volje bili su, recimo, Vladimir Kondić u Srbiji i Boško Babić u Makedoniji. Danas se arheološka istraživanja u Srbiji kontrolišu i na teoretskom i na praktičnom nivou, preko svojevrsnih „komesara“. O tome šta sme da se istražuje na terenu odlučuju Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheološkog instituta, dok se na Filozofskom fakultetu Aleksandar Palavestra, Staša Babić i drugi, trude da odgovore studente od terenskih istraživanja i srednjovekovne arheologije. Oni nastoje da našu arheologiju što više provincijalizuju, da arheološke kulture našeg tla svedu na neke sporedne pojave u prošlosti Evrope. Na svakoga ko pokuša da izađe iz ovih zadatih okvira, obrušavaju se timski.`