ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1990
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

U dobrom stanju

Kosovski boj u likovnim umetnostima / Dejan Medaković
Jezik srpski
Godina 1990
Beograd : Srpska književna zadruga ; Novi Sad : Matica srpska ; Priština : Jedinstvo, 1990 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod)
Fizički opis 217 str. : fotogr. ; 25 cm
Zbirka Kosovska spomenica 1389-1989.
Tiraž 3.500
Str. 204-215: Registar ličnih imena ; Geografski i predmetni registar ; Ikonografski registar / registre uradila Miroslava Kostić.
Predmetne odrednice
Likovna umetnost -- Motivi -- Kosovska bitka 1389

UVODNA REČ

Knjigu Kosovski boj u likovnim umetnostima prihvatio sam da pišem u okviru programa Srpske književne zadruge da Kosovskom spomenicom 1389–1989, u četiri knjige, obeleži 600-godišnjicu ove znamenite bitke. Njen odjek u likovnim umetnostima nameravao sam da pratim od kraja XIV veka, tj. od samog početka crkvenog kulta sv. kneza mučenika Lazara, pa sve do savremenih slika nadahnutih šire shvaćenom kosovskom tematikom. Pri tom sam se trudio da istaknem i sve one društvene i političke okvire koji su, nesumnjivo, bitno uticali ne samo na sadržinu već i na likovni oblik kosovskog mita tokom vekova.

Rezultati do kojih sam došao dokazaće, po mom uverenju, da ovaj mit u likovnim umetnostima, bar u starijem periodu, nije domašio one vrednosti koje su ostvarene u književnosti, narodnoj na prvom mestu. Duboke duhovne i etičke poruke koje se mogu naći u tekstovima crkvene književnosti, velika spiritualnost kojom su oni prožeti, našla je svoj verni odraz u narodnom pesništvu. Na taj način, vojnički poraženo i iščezlo srpsko feudalno društvo produžilo je svoje trajanje preko naroda koji ga je nadživeo, a te poruke prigrlio kao svoje neiscrpno bogatstvo.

U dugim vekovima turskoga ropstva srpski narod je stvorio posebne duhovne riznice, iz kojih je uzimao prave vrednosti za svoju duhovnu odbranu i opstanak u stranoj civilizaciji. Ne treba posebno dokazivati da je ova svojevrsna odbrana hrišćanske civilizacije omogućila srpskom narodu da nikada i dokraja ne raskine svoju prirodnu vezu s Evropom. Do potpunog raskida nije došlo ni onda kada je osmanlijska civilizacija učvrstila svoje ne samo političke već i duhovne granice, kad je izgledalo da nade nema i da je našem rodu sudbina dodelila tužnu ulogu neminovne asimilacije.

Za likovne umetnosti bili su to možda preteški zadaci, a naši slikari nisu bili kadri da dokraja proniknu u sve dubine narodnog očaja i one duhovne snage koja je pozivala na bune, otpore i ustanke. Mnogo više prepreka stajalo je na putu našega slikarstva, čiji izlazak iz starih vizantijskih obrazaca nije mogao da bude ni brz ni lak. Preko dva veka dele kompoziciju Kosovskog boja koju je na zidovima trpezarije u manastiru Vrdniku izradio monah Amvrosije Janković od istoimene slike Petra Lubarde nastale 1953. godine na zidovima svečane sale u Izvršnom veću SR Srbije.

U tom rasponu srpsko slikarstvo je steklo punu zrelost i konačnu likovnu samostalnost. Ono je okončalo proces preobražaja vizantijske ikone u baroknu sliku, otplatilo obavezne dugove svojim bečkim i minhenskih učiteljima, savladalo sve zanatske prepreke, otkrilo Pariz, prigrlilo sve tekovine stvaranja u suočavanju sa duhovnom slobodom, oduprlo se nametnutom dogmatizmu, da bi, najzad, izišlo na staze sopstvene neomeđenosti i neograničenih uzleta.

U svim tim procesima pojavljivala se, čas jače, čas slabije, i kosovska tematika. Slobodno možemo reći da je ona tek u naše dane dala ostvarenja koja svedoče da su konačno pronađeni pravi putevi koji nezaustavljivo vode u veliko slikarstvo. Bolna savremena drama srpskoga naroda na Kosovu duboko je potresla naše celokupno nacionalno biće, dopirući i do srži ljudskog dostojanstva. Takvo stanje neminovno vodi do novih spoznaja, novih otkrića i duhovnih uzleta. U tim novoosvojenim i neomeđenim prostorima neizbežan je i naš susret s izgubljenim, ugušenim ili pritajenim istorijskim pamćenjem. Ne sumnjam da će to sretanje iznedriti i mnoge, danas još samo naslućivane, tek dotaknute umetničke vrednosti.

Na kraju, zahvaljujem Srpskoj književnoj zadruzi što je, sačuvavši svoju osetljivost za nacionalne poslove, meni poverila da napišem ovu knjigu. Učinio sam koliko sam mogao. Biću spokojan ako ova knjiga bude od koristi i pouke svojim čitaocima.

Pozajmljujući staru završnu formulу naših drevnih prepisivača, umoliću svoje čitaoce da imaju u vidu da ovu knjigu nije pisao ni anđeo božji ni duh sveti, već čovek rukom grešnom i umornom. I zato vi, koji ćete je čitati, ispravljajte, a ne kunite!

D. M.

Beograd, uoči Vidovdana 1989.