Autor: Domaći
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Novinar
Rodjen je u Koraćici 1896. u porodici oca Nikole Milićevića, koraćičkog ćurčije, i majke Ružice. Bio je učenik osnovne škole u Koraćici od 1903-1907. Kuća Živkovih roditelja nalazila se u centru Koraćice, odmah ispod stare velike kafane, do koje je nekad postojao konak „na dva boja“ koraćičkog kneza i oberkneza Gročanske nahije Vićentija Petrovića. Živko je posle osnovne škole otišao sa ocem u Beograd na prijemni ispit u Treću beogradsku gimnaziju u narodnoj nošnji – šajkani gunjić, čerma i pantalone, bela košulja, na nogama vezene čarape i novi opanci sa kaiševima. Sa njima su bili i dečaci sa očevima iz drugih kosmajskih sela: Amerića, Rogače, Pružatovca i Nemenikuća. Sa beogradske železničke stanice Kosmajci su prvo otišli pravo na Terazije u Šiškovu kafanu gde je Kosmajcima bilo po tradiciji zborno mesto. Zgrada Treće beogradske gimnazije nalazi se na Cvetnom trgu u Njegoševoj ulici. Beogradski školarci dočekali su ih već na ulazu sa : „Pazi, pazi, male gegule“… Je li, gejaci, zar ćete i vi u ovu skolu!?“. Medjutim, ispitivači iz srpskog jezika, računice, geometrije i istorije bili su oduševljeni znanjem malog Kosmajaca Živka Milićevića. Živko se školovao u Beogradu stanujući i služeći po tudjim kućama, što je podrazumevalo loženje vatre izjutra, čišćenje soba, odlazak do pijace, bakalina i pekara, cepanje drva, trešenje ćilima, postavljanje stola za obed itd. Septembra 1911. Živko je pošao u peti razred kada je na konkurs omladinskog lista poslao pod pseudonimom desetak peasama. Sa Trifunom Djukićem (ocem Radivoje Lole Djukića) podelio je prvu nagradu i dobio 20 dinara u srebru. To mu je bio kako je jednom zapisao: „najlepši književni honorar u životu“.
U Prvom sv. ratu još neregrutovani Živko pripadao je Poslednjoj odbrani. Povlačeći se iz Srbije prešao je vrletnu Albaniju i posle kratkog oporavka na Krfu, sa mnogim đacima je prebačen u prijateljsku Francusku, gde je završio osmi razred i položio maturu. Po povratku u oslobodjenu zemlju studirao je jugoslovensku i uporednu književnost u Beogradu. Godine 1919. „Politika je primila Živka Milićevića (i Dobricu Kuzmića iz Koraćice) i on za vrlo kratko vreme prelazi put od korektora i saradnika do uglednog i uticajnog urednika – redaktora. Zivko je i stanovao u zgradi „Politike“ u Poenkarevoj ulici. Bio je vrstan poznavalac jezika i majstor stila. Direktori lista dr Slobodan Ribnikar i njegov sin Vladislav Ribnikar (od 1924) imali su puno poverenje u mladog Koraćičana. Živko je mnogo pomogao Stevanu Jakovljeviću oko pisanja Srpske trilogije, a bio je pozorisni kriticar „Politike“ i pesnik pod pseudonimom Tugomir Smrtni. Živko je tridesetih godina prošlog veka bio pokretač podlistka „Politika za decu“ koji i danas izlazi. Takodje je jedan od tvoraca naše savremene novinske priče izmedju dva rata. I danas se objavljuje „Priča Politike“. Time su bili podsticani talentovani mladi pisci da se vezuju za list. Piscima komunistima izmedju dva rata štampao je priče pod pseudonimom (Milovan Đilas).
Posle II svetskog rata nastavio je rad u Politici, a bio je i urednik Radio-Beograda i subotičke izdavačke kuće „Minerva“. Živko je za sobom ostavio desetak knjiga. Pisao je pesme, pozorišne hronike, putopise, romansirana sećanja i književne kritike („Druga vremena“, 1953, priče iz osnovne škole u Koraćici).
MEŠA SELIMOVIĆ: Ispisаo sаm mnoge sveske, а nа drugoj godini studijа poslаo sаm neke od tih zаpisа Živku Milićeviću, uredniku „Politike“. On mi je sve to vrаtio, s objаšnjenjem dа to nije zа „Politiku“. Milićević je sigurno bio u prаvu, jer su ti zаpisi, ili priče, verovаtno bili slаbi i neupotrebljivi. Ali je to odbijаnje zа mene bilo presudno, porаžаvаjuće, ne zаto što mi rаdovi nisu objаvljeni, već što sаm izgubio sigurnost i veru – i u sebe, i u svoj smisаo zа pisаnje, i u prihvаtljivost teme kojа me je interesovаlа iznаd svegа.