ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Marko Pivac - Koraci u noci

Autorsko izdanje, Beograd, 2002.
Tvrdi povez, zastitni omot, 390 strana.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Secanja supruga Dragojle Ostojic, upravnice zavoda u Smederevskoj Palanci.

Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци је био логор за комунистички оријентисану омладину који је постојао од јула 1942. до септембра 1944. године. Завод је основан од стране колаборационистичке владе народног спаса Милана Недића, по идеји Димитрија Љотића, а у њега су слати омладинци за које је колаборационистичка управа утврдила да су комунистички оријентисани. Завод је до данас остао тема спорења, не само преживелих, него и историчара.[1]

Циљ је био њихова индоктринација која би одговарала Љотићевој визији национално исправне омладине. Управник логора био је Милован Поповић, присталица Милана Недића, а управница женског дела је била његова супруга Драгојла Поповић, присталица Љотићевог `Збора`. Услови боравка нису били лаки, с обзиром на недостатак огрева, често и хране, док је боравак био у пренатрпаним баракама, у којим у су често штићеници морали да деле кревет. Штићеницима је држана политичка настава али и предавања из општих предмета. Физичка кажњавања и изолација је била предвиђена само за теже облике кршења дисциплине. Током две године постојања логора кроз њега прошло око 1.270 омладинаца са подручја читаве Србије.[2] Углавном се радило о ухапшенима у провалама партијских ћелија и заробљених у борби. Најмлађи су имали 14, а најстарији 25 година. Завод је званично распуштен одлуком Милана Недића септембра 1944, и последње групе омладинаца отпуштене кућама.[1]

Постоје бројне историјске поставке, да је на овај начин Недићева власт успела да спаси велики број српске омладине од судбине која је од стране немачког окупатора у Србији била намењена свим присталицама комунистичког покрета, без обзира на узраст, односно од стрељања у Јајинцима и на другим стратиштима. [3]
Оснивање
Потврда Завода за принудно васпитање из 1944. о држању ученице Учитељске школе у Неготину, Гордане Јаковљевић

Министар просвете у Влади народног спаса Велибор Јонић је 29. децембра 1941. послао распис свим средњим школама на територији Територије војноуправног команданта Србије, у коме је наредио да се одмах изврши преглед и категоризација ученика према националној поузданости, са подацима да ли припадају комунистичком покрету.[4]

Идеја о оснивању Завода потекла је од Димитрија Љотића.[5] Немачки окупатор није благонаклоно гледао на ову идеју, те је добијање дозвола потрајало неколико месеци. Званично је основан 15. јула 1942. Уредбом о принудном васпитању омладине, владе Милана Недића.[6] На основу Уредбе овлашћен је министар просвете Велибор Јонић, да са министром унутрашњих послова Миланом Аћимовићем, изврши потребну организацију.[6]За локацију Завода одабран је бивши затвор у Смедеревској Паланци који је Влада Милана Стојадиновића основала за политичке противнике режима, углавном комунисте. И сам Димитрије Љотић је у септембру 1938. боравио у овом затвору као критичар власти.[1] Затвор је распуштен у априлу 1941, те је након Априлског рата у њему окупатор држао заробљене припаднике Југословенске војске.[6]

Новоосновани Завод за принудно преваспитавање омладине је спадао под надлежност Министарства просвете, али је и Министарство унутрашњих послова имало право да га контролише.[6]Осим левичарски настројене омладине, која је из дисцпилинских разлога била избацивана из школа, Уредба је предвиђала да се у Завод на шест месеци до две године без сагласности родитеља и старатеља може упућивати и она школска и ваншколска омладина ` над којом су родитељи, односно старатељи изгубили власт и васпитни утицај и која није правилно схватала своје националне дужности у данашњици` .[7][1]

Прва група је пребачена у Завод 22. септембра 1942. из Специјалне полиције. Они су одмах раздвојени у мушки и женски интернат, добили су редовна задужења, али су радили и на поправци и оспособљавању заводских просторија. Највећи број штићеника стизао је из Специјалне полиције или Бањичког логора. Али забележени су и случајеви да су родитељи пријављивали сопствену децу плашећи се да би могли да буду убијени ако их ухвате Немци или да би могли да оду `у шуму` у партизане .[1]
Активности у Заводу

Дисциплина и организација били су попут војничке. Дан је почињао у 6:30 јутарњом гимнастиком, штићеници су постројавани у водове да поздраве заставу, ишли су на доручак па на рад. Радили су у пољу, у радионици или на одржавању затворских просторија.Имали су и обавезну политичку наставу, а крајем 1942. организована је и школска настава, опште и стручно образовање. Долазили су и професори из Смедеревске Паланке да им држе часове. Предислав Кубуровић, заводски васпитач и члан „Збора“, сведочио је после рата да се политичка настава за најискусније састојала из шест основних предмета : филозофије, политике, социологије-економије, националне историје, антопогеографије и књижевности. Штићеници су писали есеје на тему „Шта мислим о Титовој акцији“, „За Светог Саву или Маркса“, „Зашто нисам и не могу да будем комуниста“, „Тито, генерал Михаиловић и Недић“.[2] [1]Пропагандна предавања често су држали истакнути збораши — Димитрије Љотић, Велибор Јонић, Стеван Иванић, Милосав Васиљевић, Симеон Керечки, Димитрије Најдановић, Ђоко Слијепчевић, Хрвоје Магазиновић и Ратко Парежанин.[8]

И васпитачи укључујући управника Поповића и његову супругу, живели су у Заводу у истим условима, што је требало да доведе до међусобног поверења и у будућности им омгући лакше преваспитавање омладине. Васпитачи су посебно покушали да се повежу са штићеницима кроз учешће у слободним активностима, спортским такмичењима, организовању позоришних представа и групних излазака до Смедеревске Паланке. Из истих разлога штићеници су могли да исказују своје неслагање са идеолошким ставовима васпитача. Ипак недисциплина се кажњавала додатним радним задацима или слањем у изолацију, а повремено и физичким казнама. За најтеже преступе изгредници су предавани Специјалној полицији.

Сви штићеници били су подељени у 3 групе. У првој су били студенти и искуснији активисти који су познавали теорију марксизма и илегални рад. У другој средњешколска омладина која је тек почела да се упознаје са комунистичком идеологијом. А у трећој младе занатлије и земљорадници, готово без икакве политичке обуке. Међутим по сведочењу бившег питомца Ђорђа Николића Гокеа, млади илегалци се нису много обазирали на програм идеолошког превасапитавања, те су и у таквим условима настављали свој конспиративни рад и обучавали млађе штићенике марскистичкој теорији.[1]

Управник Милован Поповић је третман заточеника Завода за принудно васпитање омладине окарактерисао као „благ режим, али увек под знаком мача“.[9]1. фебруара 1943. донијет је Правилник о оцењивању питомица Завода за принудно васпитање омладине. Тим правним актом су прописани: сталан надзор над питомцима Завода, непрекидно праћење њиховог владања, уписивање сваког случаја лошег држања, уредно вођење Књиге казни и увођење досијеа за сваког питомца. У завршном члану Правилника, наглашава се сљедеће:

Питомци/це који ни после свих напора уложених у њихово спасавање и оздрављење не покажу добру вољу да постану достојни чланови Нове Србије, или покушају да својим држањем и владањем обману своје старешине и васпитаче, или чак продуже са разорним комунистичким деловањем, биће кажњени продужењем боравка у Заводу, или предложени за изгнање из свих школа или да се ставе у концентрациони логор.[10][11]

Покушај побуне против управе и бекства из Завода

Пресудни догађај у историји Завода био је неуспешни покушај побуне, 11.априла 1943.после чега се много шта променило. Тог дана већа група штићеника спремала се да уз помоћ неколико становника Смедеревске Паланке изврши препад на стражаре, разоружа их и омогући масовно бекство. Детаље плана открио је један од завереника управи Завода. Успаничена заводска управа изоловала је заверенике и позвала из Београда јединицу Специјалне полиције. Почело је пребијање и ухапшених и изнуђивање исказа, током чега су неки наводно признали да су планирали и убиство управника Поповића и прикључивање партизанима. После истраге у самом Заводу, Специјална полиција одвела је у логор на Бањици 13 штићеника и још 6 житеља Смедеревске Паланке. Од њих 13, 12 је стрељано у Јајинцима 14.маја 1943. После ове побуне ниво безбедности је подигнут, појачане су страже, а васпитачи су почели чешће да употребљавају дисциплинске мере.

После неуспешне побуне, Министарство унутрашњих послова инсистирало је на увођењу полицијског комесара у Заводу, чему се Поповић одлучно противио, јер би то угрозило тешко стечено поверење између њега и штићеника. Када је комесар стигао крајем 1943. Поповић је са свим васпитачима поднео оставку. Министар просвете Јонић је интервенисао код председника владе Недића, те је особље повукло оставке, а комесар уместо у Заводу добија место у општинском начелству.

Временом дисциплина је постајала све слабија, те су се десила и 2 бекства. Мања група притвореника крајем 1943. искористила је нестанак струје и побегла, а слично се десило у јулу 1944.[1]
Распуштање Завода

Почетком септембра 1944. по наређењу Милана Недића отпуштене су и последње групе омладинаца. Неки су послати кућама, а 20-так младића приступило је колаборационистичким оружаним снагама. [1]

До септембра 1944. из ове иснтутуције, у више великих група и низу индивидуалних отпуштања изашло је близу 900 омладинаца који су сматрани „преваспитаним“. О онима који су приступили антикомунистичким јединицама говори допис од 4. септембра 1944, у ком управник Милован Поповић депешом обавјештава министра просвете и вера у влади Милана Недића Велибора Јонића:

Част ми је известити Вас да сам у вези Вашег строго поверљивог акта бр. 16 од 30 августа 1944 године послао данас у српске оружане одреде по добровољној пријави и слободном избору 104 питомца и то: у Српски добровољачки корпус 53, у Српску државну стражу 26 и у одреде Драже Михаиловића 25.[12]

Наредног дана, Поповић је надлежне извијестио: „У вези са слањем питомаца у националне оружане одреде, саопштавам да смо девет питомаца, који уживају глас тежих криваца, под пратњом страже упутили Управи града Београда ради интернирања.“[13][14]

Управник Поповић напустио је Завод 10. септембра 1944. и придружио се четницима Драже Михаиловића. Формално, Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци престао је да постоји 3. октобра 1944. године.[15] 10.октобра јединице Народно ослободилачке војске уз артиљерисјку подршку јединица Црвене Армије ушле су у Смедеревску Паланку.
Судбина управе и запослених

Сергије Голубјев, исљедник IV антикомунистичког одсека Специјалне полиције Управе града Београда, свједочио је након рата о распуштању Завода за принудно васпитање омладине:

Знам да је логор у Смедеревској Паланци био распуштен 1944. године [...], те да је управник истог Поповић (Милован) са одредом страже која је чувала логор и са неколико васпитача побегао из логора и прикључио се штабу ДМ. Приликом неког напада он је погинуо, док је његова жена др Драгојла [управница женског дијела логора — прим.] успела да побегне у Немачку, где сам је лично видео у Бечу.[16][17]

Драгојла Поповић успела је да избегне заробљавање, а непосредно након рата је живела у делу Немачке под британском управом. Како је за њом у земљи била расписана потерница, ухапшена је и спроведена пред Маклинову комисију која се бавила судбинама политичких емиграната након рата, али је након испитивања пуштена на слободу. Касније је отишла у Сједињене Америчке Државе, удала се за Марка Пивца, специјализовала интерну медицину, радила као лекарка и учествовала у раду љотићевских организација. Умрла је у Милвокију 1998. године.

По ослобођењу Завод је окарактерисан као фашистички концентрациони логор и као такав постао предмет истраге Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Елаборат комисије, „Саопштење бр. 10“, који је потписао др Душан Недељковић, поред описа живота у Заводу донео је и спискове „злочинаца против народа“, „издајника народа“ и „народних непријатеља“. На њему су се нашли готово сви чланови управе Завода, наставници, васпитачи, повремени предавачи. Како је један део чланова управе Завода погинуо у ратним дејствима, а највећи део завршио у емиграцији, суђено је само предавачима, који су углавном добијали блаже затворске казне.[3]

tags: drugi svetski rat, jnp zbor, dimitrije ljotic, milan nedic, nediceva srbija, komunisti, skoj, partizani, ljoticevci, dobrovoljci, srpski dobrovoljacki korpus, kosta musicki, emigracija, dijaspora, logori, internacija, ipsilon..