Godina izdanja: 2018
ISBN: 978-86-903331-5-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Treće prošireno izdanje

Izdavač: Izdanje autora, Moravci
Autor: Dragiša Božić
Povez: tvrd
Broj strana: 366
Ilustrovano.
Veoma dobro očuvana.

Knjiga Crveni metak posle dva pojavljivanja (2002. i 2003.) ponovo je pred čitalištem u trećem znatno proširenom izdanju. Knjiga govori o „malim ljudima“ i njihovim velikim stradanjima u veoma mračnom i nedovoljno opisanom revolucionarnom periodu 1944-1957 godine.

Krajem rata 1944. godine, odnosno 1945-te odlaskom okupatora našim prostorima su ovladali komunisti. Već od prvih dana počeli su činiti razna nečoveštva. Veliki surov teror nad sopstvenim narodom trajao je sve do Staljinove smrti, marta 1953-će, a u nešto blažoj formi još 3-4 godine, tačnije do delimične destaljinizacije Sovjetskog saveza 1957-me. Jer, i posle „bratske svađe“ 1948. i 1949. godine Jugoslovenski komunisti su svojom unutrašnjom politikom u svemu primenjivali boljševičke metode i time pokazivali i dokazivali Rusima da su na istom „proleterskom putu“ u komunizam da nisu prešli u „imperijalistički tabor“ kako su ih „braća“ Rusi optuživali.

Ovaj 13-ogodišnji period represije mogao bi se podeliti u četiri krvava poglavlja – nečoveštva.

Prvo nečoveštvo „Čistili teren uprljali dušu“ počelo je već prvih dana partizanske, komunističke vlasti. Bilo je to tzv. Čišćenje terena – likvidacija na hiljade nevinih, mirnih i golorukih građana, civila, na koja je recimo partija, OZNA (kasnije UDBA) politički komesar ili jednostavno komšija, često i rođak blizak „crvenima“, upro prstom i rekao „narodni neprijatelj“. To je bilo dovoljno da često, bez suda i pisane presude presuđuje metak u najbližoj jaruzi. Novodošla partizanska vlast bila je nemilosrdna prema svakom za koga su pretpostavljali da im neće bespogovorno služiti. Bilo je to pravo boljševičko geslo: Bolje je pogubiti i sto nevinih, nego da jedan krivac ostane u životu. U knjizi su i tužna, potresna kazivanja i onih koji su izbegli „crveni metak“, ali ih nije mimoišao teror OZNE i UDBE. Među takvima su bile, često i maloletne osobe.

Drugo nečoveštvo „Smrt kulacima glad narodu“(1947.– 1953.) bila je nasilna kolektivizacija, tj. „dobrovoljno“ organizovanje Seljačkih radnih zadruga po ugledu na sovjetske kolhoze. Ko nije hteo dobrovoljno, a većina nije, pogotovu bolje stojeći domaćini, na njima je sprovođena neviđena državna pljačka. Uveli su prinudni otkup. Otimali su seljacima žito, stoku, mast, vunu, drva… Ako i posle toga nisu hteli u Seljačku radnu zadrugu proglašavali su ih kulacima, saboterima, špekulantima, narodnim neprijateljima, pa ih kao takve masovno trpali u zatvore, ponegde i po troje iz kuće. Tukli su ih i zlostavljali na razne načine, konfiskovali imovinu, terali na višegodišnju robiju i prinudni rad.

Treće nečoveštvo „Čistili redove morili drugove“ bilo je tipično za sve „crvene“ na svetu – čišćenje sopstvenih redova. Kod nas je čišćena partija od staljinista tzv. „ibeovaca“, ali staljinističkim metodama. U ovom nečoveštvu najviše su stradali Crnogorci i Srbi, pa su i glavni junaci, stradalnici, naši ispovednici jedan Crnogorac i jedan Srbin.

Četvrto nečoveštvo „Smrt Švabama sramota narodu“ je tragedija švapske manjine u Jugoslaviji (1944. -1948.). U ovom poglavlju se radi o Nemcima – Švabama, starosedeocima koji su oblast sadašnje Vojvodine naseljavali i pre više od dva veka, odmah posle izgona Turaka. Bili su državljani Kraljevine Jugoslavije sve do njene kapitulacije aprila 1941-ve, a kao brojni narod u Vojvodini sve do jeseni 1944. godine kada počinje njihova četvorogodišnja tragedija. Jeziva svedočanstva u ovom poglavlju su uzeta – pozajmljena od drugih autora.

(K-85)