Autor: Domaći
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski

Сестре Борисављевић завршиле су гимназију у Београду, а потом су постале студенткиње Београдског универзитета. Душица је студирала медицину, а Ружица историју и уметност. Већ тада је говорила четири страна језика. Обе су постале чланице омладине Српског културног клуба, с тим што је Ружица била његов најмлађи члан. Др Војин Андрић, председник омладине СКК, задужио је Ружицу за праћење стране штампе. Српски културни клуб, под председништвом академика Слободана Јовановића, био је у то доба главно удружење српских интелектуалаца. Чланови клуба били су и Ружицина и Душицина браћа од тетке, др Слободан и др Милорад Драшковић, синови убијеног министра Драшковића.

Посла Априлског рата 1941, сестре се враћају у Прибој. Првом приликом ступиле су у четничку организацију, као илегалке у Прибоју. Душица је постала болничарка, док је Ружица радила на пропаганди и као обавештајац. Сестре су организовале операцију – ампутацију десне руке – рањеног поручника Боре Благојевића, у граду окупираном од стране Италијана, представљајући га као свог рођака.

Сестре су преживеле Босанску голготу, али су у Италију стигле као костури, због прележаног тифуса. Уз помоћ цркве и емигрантских удружења, Душица је у Риму завршила студије медицине, а Ружица Уметничку академију. Постала је и представник Српског културног клуба ”Свети Сава” за Италију. Благодарећи својој изузетној, продуховљеној лепоти, у Италији је поред осталог направила и каријеру као манекенка.

Ипак, главна преокупација Ружице и Душице Борисављевић било је старање о српским избеглицама. Италија их је била препуна непосредно после рата, али, долазили су и наредних деценија, бежећи илегално преко границе. У овом послу сестре су помагале војводи Доброславу Јевђевићу.

Када је окончана мисија са избеглицама, сестре су се преселиле у Швајцарску. Током НАТО агресије 1999. дигле су узбуну колико су могле. У Швајцарској су проживеле последње године и у њој су сахрањене.

(стр. 200, илустровано)