ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1974.
Jezik: Španski
Autor: Strani

Phyllis Auty - Tito

San Martin, Madrid, 1974.
Meki povez, 160 strana, ilustrovano.
IZUZETNO RETKO SPANSKO IZDANJE TITOVE BIOGRAFIJE, IZASLO ZA FRANKOVE VLADAVINE!

Јосип Броз Тито (Кумровец, 7. мај 1892 — Љубљана, 4. мај 1980) био је југословенски комунистички револуционар, председник Савеза комуниста Југославије (КПЈ/СКЈ, 1939—1980) и југословенски државник, који је обављао разне државничке функције од 1943. до своје смрти 1980. године.[2] Током Другог светског рата био је вођа југословенских партизана, који се често сматрају најефикаснијим покретом отпора у окупираној Европи.[3] За време своје политичке каријере, био је веома популарна и цењена личност, како у земљи, тако и у иностранству.[4] Стекао је велику међународну славу као главни вођа Покрета несврстаних, поред Џавахарлала Нехруа, Гамала Абдела Насера и Ахмеда Сукарна.[5]

Био је генерални секретар (касније председник Председништва) Савеза комуниста Југославије (КПЈ/СКЈ, 1939—1980). Током Другог светског рата је постао премијер (1943—1963), а уставним променама 1953. постао је и председник (касније доживотни председник; 1953—1980) Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Од 1943. до своје смрти 1980. године, имао је звање маршала Југославије и положај Врховног команданта Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ, до 1945), Југословенске армије (ЈА, 1945—1951), Југословенске народне армије (ЈНА, 1951—1980). Будући да је био изузетно цењен у оба блока током Хладног рата, примио је око 98 страних одликовања, укључујући и Орден Легије части.[6]

Јосип Броз је рођен у хрватско-словеначкој породици од оца Хрвата и мајке Словенке, у селу Кумровец, у Хрватској (тадашњој Аустроугарској). Када је регрутован, веома се истакао у војној служби и постао је најмлађи водник у Аустроугарској војсци у то време. Након што су га за време Првог светског рата тешко ранили и заробили Руси, Броз је послат у радни логор на Уралу. Након тога је учествовао у Октобарској револуцији, а касније се прикључио и Црвеној армији у Омску. По повратку у земљу, дошао је у новоосновану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где се прикључио Комунистичкој партији Југославије (КПЈ).[7]

Тито је био главни вођа друге Југославије, социјалистичке федерације, која је постојала од 1943. до 1992. године. Упркос томе што је био један од оснивача Информбироа, убрзо је постао први члан Информбироа који је почео да пркоси совјетској хегемонији и једини који је успео да напусти Информбиро и отпочне сопствени социјалистички програм. Тито је био заговорник независног пута у социјализам (понекад називаним и „национални комунизам”). Године 1951. је спровео самоуправни систем, који је разликовао Југославију у односу на друге социјалистичке земље. Заокрет ка моделу тржишног социјализма донео је економску експанзију током 1950-их и 1960-их и пад током 1970-их година. Његова унутрашња политика укључује сузбијање националистичких осећања и промоцију „братства и јединства” шест југословенских народа. Након Титове смрти 1980. године, тензија између југословенских република се нагло повећала и 1991. године земља се распала у грађанском рату.[8][9]
Биографија
Младост

Рођен је 7. маја[а] 1892. године у загорском селу Кумровец на реци Сутли, као седмо дете (од петнаесторо) у породици Фрање Броза, сиромашног сељака, и Марије, рођене Јаворшек, у Аустроугарској монархији.[10] У детињству је био крштен и одгајан као католик.[11] Његов отац Фрањо (1860—1936), био је Хрват чија је породица живела у селу три века, док је његова мајка Марија (1864—1918), била Словенка из села Подсреда. Ова два села су само 16 km удаљена, тако да су се његови родитељи упознали и недуго затим, венчали 21. јануара 1891. године. Јосип је провео значајан део својих предшколских година живећи са мајчиним родитељима у Подсреди, где је постао миљеник свога деде Мартина Јавершека, а када се вратио у Кумровец да започне школовање доста боље је причао словеначки од хрватског језика.[12] У овом периоду је научио и да свира клавир.[13] Упркос мешовитом пореклу, Броз се често изјашњавао као етнички Хрват.[14]
Титова родна кућа у Кумровцу

Владимир Дедијер, Титов лични биограф, напомиње да му је једном приликом кад је разговарао са другом Титом о његовој браћи и сестрама, он рекао да их је било свега десеторо. Након чега му је Дедијер скренуо пажњу да у матичним књигама стоји да су Фрањо и Марија Броз имали петнаесторо деце. Тито је то примио са чуђењем, јер су у његовој породици говорили само о десеторо браће и сестара. Овај моменат је карактеристичан уопште за загорско село и за беду и очај у њему. Родитељи уопште нису бројали као своју децу мртворођенчад или одојчад умрлу после неколико дана.[15]

У јулу 1900.[13] са осам година, Броз је уписао основну школу у Кумровцу, али је завршио само четири разреда.[16] Као резултат његовог слабог образовања, током живота је доста слабо стајао са правописом. Након напуштања школе је у почетку радио за ујака, а затим на породичном имању.[16] Године 1907. његов отац га је наговорио да емигрира у САД, али Јосип није могао да прикупи новац за ово путовање.[17] Уместо тога, са 15 година, Јосип напушта Кумровец и путује око 97 km јужно у Сисак, где је његов рођак Јурица Броз служио војску. Јурица му је помогао да добије посао у ресторану, али Броз ускоро уморан од тог рада прелази на трогодишњу обуку код чешког бравара Николе Караса, где је имао обезбеђену обуку, храну и стан. Убрзо након тога, његов млађи брат Стјепан такође је постао шегрт у браварској радионици Карас.[18] За време обуке се код Јосипа Броза јављају прве социјалистичке идеје под утицајем социјалистичког часописа „Слободна реч”. Чим је постао квалификовани радник у септембру 1909. одлази у Загреб где се запослио у браварској радионици Исидора Харамине и у октобру 1910. године постаје члан Савеза металских радника и Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније и учествује у својим првим протестима.[19] Учествовао је и у штрајковима и у националним манифестацијама против угарског хегемонизма.[20]

Дјетињство је моје било тешко... У породици је било много дјеце, и за њих није било лако старати се. Често ни круха није било довољно и због тога се дешавало да је мајка, да би правилно распоредила резерве кукурузног брашна које је имала, морала закључавати оставу у којој се налазио крух, а ми, дјеца, добијали смо толико колико је она сматрала да нам може дати, а не колико смо могли појести. Већ у мјесецу јануару мој отац Фрањо морао је куповати крух, односно кукуруз, јер за пшеницу наша кућа није имала довољно средстава. Куповали смо „пријеко”, у Словенији, у Шентпетру... Ми, дјеца, често смо користили долазак рођака, тетака и других да бисмо од мајке, у њиховом присуству, измолили нешто круха преко оног што смо већ раније добили. Мајка је била поносита жена, па јој је било непријатно да нам то пред родбином одбије, али је зато, кад су рођаци отишли, било пријекора, па и батина... Једном је био некакав светац, а родитељи отишли некамо у госте. Били смо гладни. На тавану је висјела суха свињска глава која се чувала за Нову годину. Браћа и сестре су плакали, а ја скинем ту главу, ставим је у котао с врућом водом, успем мало брашна, па се све то кухало око два сата. Најели смо се да је „све пуцало”. Али јело је било толико масно да смо се сви разбољели. Кад се мајка вратила, ми сви само шутимо и стењемо. Она се растужила и није нас због тога истукла...
— Јосип Броз Тито[15]

У децембру 1910. године се вратио кући[21] и почетком 1911. почео је да тражи посао прво у Љубљани затим Трсту, Кумровцу и Загребу, где је радио на поправци бицикала, а овде се и придружио свом првом штрајку за 1. мај 1911.[19] После кратког периода рада у Љубљани,[21] у периоду од маја 1911. до маја 1912. године радио је у фабрици у Камнику у Камнишким Алпима, а када је ова фабрика затворена, добио је понуду да пређе да ради у Ченков у Чешкој. По доласку на ново радно место је открио да послодавац покушава да довођењем јефтиније радне снаге замени месне чешке раднике, па се заједно са осталим радницима придружио радничком штрајку и успео да примора послодавца да одустане од ове намере.[22] Вођен радозналошћу, Броз се сели у Плзењ где је накратко запослен у фабрици Шкода, а затим је отпутовао у Минхен. Такође је једно време радио у фабрици аутомобила Мерцедес-Бенц у Манхајму. До октобра 1912. године је стигао у Беч, где је боравио код свог старијег брата Мартина и његове породице и убрзо се запослио у Винер Нојштату, где је радио у фабрици аутомобила Даимлер, а често је од њега тражено да вози и тестира аутомобиле.[23] У то време је проводио доста времена вежбајући мачевање и плес[24] и током овог периода је делимично научио немачки језик.[25]

Што се тиче знања језика, Тито је тврдио да говори српско-хрватски, немачки, руски и помало енглески.[26] Док на пример, Владимир Дедијер наводи 1953. да Тито говори „српско-хрватски … руски, чешки, словеначки… немачки (са бечким акцентом)… разуме и чита француски и италијански… и такође говори и киргиски”.[27]
Први светски рат
Балкански фронт

У мају 1913. године[25] Броз је регрутован у Аустроугарску војску.[28] Након молбе, одобрен му је захтев да војску служи у 25. домобранском пешадијском пуку у Загребу. Након што је научио скијање током зиме 1913—1914, био је послат у школу за подофицире у Будимпешти.[29] Након овога је унапређен у чин водника, и тиме постао најмлађи водник у свом пуку,[30] а негде се чак наводи и у целој Аустроугарској војсци.[31] Као првак свога пука у мачевању, у мају 1914. године, био је послат у Будимпешту на такмичење за првенство у Аустроугарској војсци. Учествовало је 16 најбољих мачевалаца у Аустроугарској, а Јосип Броз је добио другу награду и сребрну медаљу.[15]
У фабрици „Титан” у Камнику 4. мај 1911. године[32]

Убрзо након избијања Првог светског рата 1914. године, 25. домобранска пешачка пуковнија је ушла у састав 42. домобранске пешачке дивизије, познате и као 42. `вражја дивизија` и кренула према српској граници, али је Броз одмах ухапшен због подбуњивања и антиратних ставова, и затворен у Петроварадинској тврђави у данашњем Новом Саду.[33] Јосип Броз био је одређен да сврши неки посао за пук у Петроварадину. Тада је имао чин водника. Нашао се у селу Мајуру, где је преноћио у кући једне пиљарице из Новог Сада, Српкиње. Ту је било неколико „ерзац-војника”, трећепозиваца, из Лике. Жена у чијој су се кући налазили војници послужила их је чајем, па се повео разговор. Она је причала војницима да се у петроварадинској тврђави, у горњем граду, муче Срби, да су неки и стрељани. Јосип Броз је на то рекао да је социјалиста, да ће његов пук бити пребачен у Галицију и да ће се он онда предати Русима. Цео тај разговор слушао је и један стари наредник, који је одједном дрекнуо на Броза, разоружао га и везаних руку потерао у петроварадинску тврђаву.[15] Друга верзија је била да је неко чуо како је Тито рекао да се нада да ће Аустроугарска бити поражена.
Источни фронт

Након ослобађајуће пресуде,[34] његов пук је био кратко на српском фронту пре него што је прераспоређен на Источни фронт у Галицију почетком 1915. да се бори против Русије.[29] Једном приликом, извиђачки вод којим је командовао Броз је зашао иза непријатељских линија и заробио 80[35] руских војника. Године 1980. је откривено да је био препоручен за награду за овај подухват.[36] Дана 25. марта 1915. године је био тешко рањен и заробљен током руског напада у близини Буковине. Као ратни заробљеник је пребачен у болницу у Свијажску где је провео тринаест месеци на опоравку.[29] Током ових 13 месеци у болници је имао је честе упале плућа и тифус, и научио руски уз помоћ две ученице који су му доносиле руске класике Толстоја и Тургењева за читање.[37]У пролеће 1916. одведен је у заробљенички логор у град Агатит на реци Сури, затим у Ардатов, а у јесен у логор Кунгур (Пермска губернија) где су ратни заробљеници радили на одржавању Транссибирске железнице.[29] Броз је именован да буде задужен за све ратне заробљенике у логору.[38] У том тренутку он је постао свестан да су пакете Црвеног крста послате заробљеницима, украли припадници особља логора. Када се пожалио на ово, био је претучен и бачен у тамницу. Сам Јосип Броз је касније рекао да је ово најгори затвор у којем је икада био и да ће га памтити док је жив.[39] Током Фебруарске револуције, маса је упала у затвор и вратила Броза у логор за ратне заробљенике. Тада је један бољшевик кога је упознао док је радио на железници рекао Брозу да његов син ради на инжињерским радовима у Петрограду, тако да је у јуну 1917. Броз изашао из незаштићеног логора и сакрио се у возу који је ишао за Петроград, где је боравио са сином свог пријатеља.[40] Новинар Ричард Вест сматра да је то што је Броз одлучио да остане у незаштићен логору за ратне заробљенике, уместо да добровољно служи у југословенским легијама Српске војске, доказ да је остао лојалан Аустроугарској, и подрива његову каснију тврдњу да су он и други хрватски ратни заробљеници били узбуђени изгледима револуције и припрема за рушење Руске Империје.[41]
Манастир Успења Пресвете Богородице, где се Броз опорављао од задобијених рана

Мање од месец дана након што Броз стигао у Петроград, избиле су демонстрације, а Броз је тиме што им се придружио, дошао на удару владиних трупа.[42][43] Као последица овога, покушао је да побегне у Финску како би касније отишао у САД, али је заустављен на граници.[44] Био је затворен у Петропавловској тврђави три недеље, током којих је тврдио да је невин грађанин Перма. Када је коначно признао да је одбегли ратни заробљеник, требало је да буде враћен возом до Кунгура, али је побегао у Јекатеринбург, а затим ухватио још један воз којим је стигао у Омск у Сибиру 8. новембра након 3.200 km путовања.[42][45] У једном тренутку, полиција чак и претресла воз у потрази за одбеглим ратним заробљеником, али је Броз успео да се извуче течним руским језиком.[43] Броз се поново запослио као радник за одржавање месног млина где је радио до новембра 1919. године, када је Црвена армија повратила Омск из руку белогардејаца.

У Омску су воз зауставили месни бољшевици који су рекли Брозу да је Владимир Илич Лењин преузео контролу у Петрограду. Регрутовали су га у Црвену гарду која је чувала Транссибирску железницу током зиме 1917—1918. У мају 1918, антибољшевичка Чехословачка легија преотела је контролу над деловима Сибира, па су Броз и његови другови отишли у илегалу. У овом тренутку Јосип Броз је упознао четрнаестогодишњу девојку, Пелагију Белоусову, која га је сакрила и касније му помогла да побегне у Киргистанско село 64 km од Омска.[42][46] Броз се овде поново запослио као радник на одржавању локалног млина до новембра 1919. године, када је Црвена армија повратила Омск из руку белогардејаца. Након овога, он се вратио у Омск и оженио Пелагију Белоусову у јануару 1920. У време склапања брака, Броз је имао 27 година а Белоусова 15.[47]
Међуратна комунистичка активност
Први повратак у Југославију

У јесен 1920. он и његова трудна супруга су се вратили у у његов родни крај, прво возом до Нарва, затим бродом до Шчећина, затим возом до Беча, где су стигли 20. септембра. Почетком октобра Броз и његова жена су се вратили у Кумровец у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, где је Јосип сазнао да је његова мајка умрла, а отац се преселило у Јастребарско код Загреба.[42] Извори се разликују око тога да ли Броз приступио Комунистичкој партији још док је био у Русији, али је он лично навео да је први пут ступио у партију у Загребу након што се вратио у своју домовину.[48]

По повратку кући, Јосип Броз није могао да се запосли као металостругар у Кумровцу, па су се он и његова жена преселили на кратко у Загреб, где је радио као конобар, и учествовао у штрајку конобара. Овде се такође придружио Комунистичкој партији Југославије (КПЈ).[49] Утицај КПЈ у политичком животу Југославије је у то време брзо растао. На изборима 1920. КПЈ је освојила 59 мандата и постала трећа најјача странка.[50] Након што је Обзнана забранила деловање Комунистичке партије крајем 1920. године, комунисти су 21. јула 1921. године убили Милорада Драшковића, југословенског министра унутрашњих послова, главног аутора Обзнане.

Због своје отворене повезаности са комунистима, Броз је отпуштен с посла.[51] Што је довело до тога да се он и његова супруга потом преселе у село Велико Тројство, где је Броз радио као млински механичар.[52][53] Након хапшења руководства КПЈ у јануару 1922. године, Стево Шабић[54] је преузео руковођење над партијом. Шабић је након тога контактирао Броза који је пристао да илегално ради за партију, достављајући летке и агитовањем међу фабричким радницима. У сукобу идеја између оних који су желели да наставе умереном политиком и оних који су се залагали за насилну револуцију, Броз је стао на страну ових других. Јосип Броз је 1924. изабран у окружни комитет КПЈ, али након што је одржао говор на католичкој сахрани свог друга он је ухапшен када се на њега пожалио свештеник. У притвору је био 8 дана, и за то време је био спровођен градским улицама везан у ланце. Уз помоћ српског православног тужиоца који није приказивао превелике симпатије према католицима, Броз и његов сарадник су ослобођени.[55] Његов сукоб са законом га је означио као комунистичког агитатора, а његову кућу је претресала полиција скоро сваке недеље. Од доласка брачног пара Броз у Југославију, Пелагија је изгубила три бебе убрзо након порођаја, а једна ћерка, Златица, умрла је када је имала две године. Јосипа је дубоко потресла смрт Златице. Године 1924. Пелагија је родила дечака, Жарка, који је преживео. Средином 1925. године, Брозов послодавац је умро, а газда млина у којем је радио му је дао ултиматум, да одустане од своје комунистичке активности или да изгубити посао. Дакле, са 33 године, Броз је постао `професионални` револуционар.[56][57]
Професионални револуционар
Јосип Броз Тито за време Огулинског процеса 1927. године

КПЈ је концентрисала своје револуционарне снаге на фабричке раднике у индустријализованијим подручјима Хрватске и Словеније, подстичући штрајкове и сличне акције.[58] Године 1925. се, сада већ незапослени Броз, преселио у Краљевицу на јадранској обали, где је почео да ради у бродоградилишту и на даљим активностима КПЈ.[59] Док је био у Краљевици, радио је на југословенским торпедним бродовима и луксузној јахти лидера Народне радикалне странке, Милана Стојадиновића. Броз је организовао синдикалне организације у бродоградилиштима и био изабран као представник синдиката. Годину дана касније водио је штрајк на бродоградилишту, а убрзо након тога је отпуштен. У октобру 1926. добија посао у фабрици вагона у Смедеревској Паланци код Београда. У марту 1927. године, написао је чланак у којем се жали на експлоатацију радника у фабрици, а након што је почео да се залаже за права радника добио је отказ. Након овога је почео све више да привлачи пажњу на себе па је у Загребу маја 1927. изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца, а у јулу те године за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб. Броз је убрзо затим ухапшен, заједно са још шест радника, и затворен у близини Огулина.[60][61] Након што су држани одређено време без суђења, Броз је отпочео штрајк глађу све док није одређен датум суђења. Суђење је одржано у тајности, а он је проглашен кривим да је био члан КПЈ. Осуђен је на четири месеца затвора и пуштен из притвора за време жалбеног поступка. По наређењу КПЈ, Броз се није јављао суду, уместо тога је отишао у илегалу у Загреб, где се представљао као техничар у инжењерској индустрији, а у ствари је тајно радио на контактирању других чланова КПЈ и координисању њихове инфилтрације у синдикате.
Полицијски снимак политичког затвореника Јосипа Броза Тита у затвору у Лепоглави 1928. године

У фебруару 1928, Броз је био један од 32 делегата хрватског огранка КПЈ на главној конференцији КПЈ. Током конференције, Броз је осудио фракције унутар странке. Међу њима и оне који су се залагали за Велику Србију унутар Југославији, као што је био дугорочни лидер КПЈ, Србин Сима Марковић. Броз је предложио и да извршни одбор Комунистичке интернационале очисти огранак фракционаштва, а имао је подршку и делегата из Москве. Након што је предложено да цео Централни комитет хрватског огранка буде отпуштен, нови ЦК је изабран са Брозом као новим генералним секретаром.[62] Броз је успео да организује нереде на конференцији Социјалдемократске партије и на многим другим местима 1. маја те године, након чега је био ухапшен. Након хапшења, био је затворен 14 дана, а потом пуштен, након чега се вратио претходним активностима. [63] Крајем јуна 1928. водио је противрежимске демонстрације поводом убиства вођа ХСС-а у Народној скупштини Краљевине СХС. Ухапшен је поново у августу те године, као потенцијални комунистички терориста, након претреса стана у коме су пронађени пиштољи без дозволе, ручне бомбе и муниција. Након овог хапшења био малтретиран и држан три месеца у притвору пре него што му се судило у новембру 1928. године за илегалне комунистичке активности када је од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година робије, коју је издржавао у Лепоглави и Марибору.[64][65] Ово суђење је остало познато под називом Бомбашки процес.
Затвор
Тито и Моша Пијаде у затвору у Лепоглави

Након пресуде, његова супруга и син су се вратили у Кумровец, где су на њих пазили мештани, али се Пелагија изненада и без објашњења вратила назад у Совјетски Савез.[66] Тамо се заљубила у другог човека па је њен син са Јосипом Брозом, Жарко, одрастао по разним свратиштима. По доласку у Лепоглавски затвор, Броз је запослен на одржавању електричног система, а за свог помоћника је изабрао београдског Јеврејина, Мошу Пијаду, који је служио казну од 20 година због својих комунистичких активности. Њихов рад допуштао је Брозу и Моши Пијаде да се крећу кроз затвор, контактирају и организују друге комунистичке затворенике.[67] Током заједничког времена у Лепоглави, Пијаде је постао Брозов идеолошки узор.[68]

После две и по године у Лепоглави, Броз је оптужен за покушај бекства и пребачен у Мариборски затвор где је држан у самици неколико месеци.[69] Након потпуног одслужења казне, пуштен је, само да би био изнова ухапшен изван затворских зидина и одведен у Огулин да одслужи четири месеца затвора које је избегао 1927. Коначно је пуштен из затвора 16. марта 1934, али чак и тада је морао да живи у Кумровцу и да се сваког дана јавља полицијској управи.[70] Током година проведених у затвору, политичка ситуација у Европи се значајно променила са успоном Адолфа Хитлера у Немачкој и појаве десничарских партија у Француској и суседној Аустрији. Након пуштања из затвора, вратио се у Кумровец где је срдачно дочекан, али није остао дуго. Почетком маја, добио је наређење КПЈ да се врате својим револуционарним активностима, и да из Кумровца пређе у Загреб, где се поново придружио Централном комитету Комунистичке партије Хрватске.[71]

Хрватски огранак КПЈ је био у потпуном расулу, а ситуација се веома погоршала бекством Извршног Комитета КПЈ у Беч одакле су усмераване даље активности. Током наредних шест месеци, Броз је путовао неколико пута на релацији Загреб-Љубљана-Беч користећи лажне пасоше. Овом приликом је користио и аустријски акценат, који је развио током рата, да би убедио царинике да је он у ствари аустријски планинар.[72][73] Када је стигао у Беч, контактирао је генералног секретара КПЈ, Милана Горкића, који га је послао у Љубљану да организује тајну конференцију КПЈ у Словенији. Конференција је одржана у летњој палати римског католичког бискупа у Љубљани, чији је брат био комунистички симпатизер. На овој конференцији су се први пут сусрели Јосип Броз и Едвард Кардељ, млади словеначки комуниста који је недавно пуштен из затвора. Броз и Кардељ су касније постали добри пријатељи, а сам Тито је касније у Кардељу видео свог најпоузданијег заменика. Будући да га је тражила полиција, Јосип Броз је користио разне псеудониме, међу којима „Руди” и по први пут, када је писао чланке за страначке новине 1934. године користио је псеудоним „Тито” и касније га задржао. Касније се и сам осврнуо на то како је добио надимак.
Одлазак из Југославије
Едвард Кардељ из времена када је упознао Тита

Током овог периода Тито је писао о дужностима заробљених комуниста и синдиката. У време када су активисти хрватских усташа и македонског ВМРО убили краља Александар у Марсељу 9. октобра 1934. Тито је боравио у Љубљани. Услед великих акција против организатора атентата које су уследиле, одлучено је да Тито треба да напусти Југославију. Он је отпутовао у Беч са фалсификованим чешким пасошем, где се придружио Горкићу и остатку Политбироа КПЈ. Одлучено је да је аустријска влада превише непријатељски настројена према комунизму, тако да је Политбиро отпутовао у Брно у Чехословачкој.[74] На Божић 1934. је одржан тајни састанак Централног комитета КПЈ у Љубљани на коме је Тито изабран за члана Политбироа по први пут. Политбиро је затим одлучио да га пошаље у Москву да извештава о ситуацији у Југославији да би почетком фебруара 1935. године Тито стигао у Коминтерну.[75] Када је стигао у Москву, одсео је у главном пребивалишту агената Коминтерне, хотелу Лукс, а убрзо након тога је ступио у контакт са Владимиром Ћопићем, водећим југословенским агентом у Коминтерни. Убрзо се упознао са главним личностима у организацији. Тито је додељен секретаријату Балканског дела, који је био одговоран за Југославију, Бугарску, Румунију и Грчку.[76] У ово време је и Кардељ био такође у Москви, као и бугарски комунистички вођа Георги Димитров.[77] Јосип Броз Тито је био један од 510 делегата на Седмом светском конгресу Коминтерне у јулу и августу 1935. где је на кратко, по први пут видео Јосифа Стаљина. После конгреса, обишао је Совјетски Савез, а затим се вратио у Москву да настави са радом. Ступио је у контакт са Пелагијом и Жарком, али се убрзо заљубио у Аустријанку (Немицу)[78] која је радила у хотелу Лукс, Јохану Кениг, која је била позната у комунистичким редовима под именом Луција Бауер. Када је сазнала за ову везу, Пелагија се развела од Тита у априлу 1936. године, а Тито се венчао са Луцијом Бауер 13. октобра те године.[79]

После Светског конгреса, Тито је радио на томе да промовише нови поглед Коминтерне на Југославију, а који се огледао у томе да Коминтерна више неће радити на разбијању земље, и да ће уместо тога бранити интегритет Југославије против нацизма и фашизма. Покушао је да убеди Коминтерну да би било боље да партијско руководство буде смештено унутар Југославије. На крају је пронађен компромис па је договорено да Тито и остали раде у земљи, а да Горкић и Политбиро наставе свој рад у иностранству. Горкић и Политбиро су се преселили у Париз, а Тито је почео да путује на релацији Москва—Париз—Загреб 1936. и 1937. године користећи лажне пасоше.[80] Године 1936. умире му отац.[81]
Југословенски борци у Шпанском грађанском рату

Убрзо након избијања Шпанског грађанског рата 1936. године, Тито се вратио у Москву.[82] У то време, Стаљинова велика чистка је била у току, а страни комунисти попут Тита и његових југословенских сународника су били посебно рањиви. Упркос похвалном Титовом извештају о југословенском комунистичком ветерану Филипу Филиповићу, њега је ухапсила и убила совјетска тајна полиција, НКВД.[83] Међутим, пре него што је Чистка заиста почела да нарушава редове југословенских комуниста у Москви, Тито је враћен у Југославију са новом мисијом, да регрутује добровољце за Интернационалне бригаде које су се бориле на страни Републиканаца у Шпанском грађанском рату.[84] Са друге стране, појединци као што је хрватски историчар Иво Банац сматрају да је Коминтерна Тита вратила у Југославију због чишћења КПЈ.[85] Иницијални покушај да пошаље 500 добровољаца бродом у Шпанију потпуно је пропао, а скоро сви комунистички добровољци су ухапшени и затворени.[84] Тито је затим отпутовао у Париз, где је организовао пут добровољаца у Француску под покрићем да иду да би присуствовали Париској изложби. Када би једном доспели у Француску, они би једноставно прешли Пиринеје и ушли у Шпанију. Све у свему, он је послао 1.192 људи да се боре у рату, али је само њих 330 било из Југославије, а мање од половине овог броја су били комунисти, док су остали били социјалдемократе и антифашисти различитих убеђења. Од укупног броја, 671 је убијено у борбама, а рањено још 300. Тито лично никада није отишао у Шпанију, упркос неким каснијим тврдњама које су постојале. У периоду од маја до августа 1937, Тито је путовао неколико пута између Париза и Загреба организујући кретање добровољаца и стварање засебне Комунистичке партије Хрватске. Нова странка је отворена на конференцији у Самобору на периферији Загреба 1—2. августа 1937.[86]
Генерални секретар КПЈ

У јуну 1937. Горкић је позван у Москву, где га је ухапсио НКВД, и након месеци испитивања он је убијен.[87] Тито је тада добио поруку од Политбироа КПЈ да им се придружи у Паризу и у августу 1937. године постао је вршилац дужности генералног секретара КПЈ. Сам Тито је касније објаснио да је преживео чистке тако што је боравио ван Шпаније, где је НКВД био активан, као и тиме што је избегавао посете Совјетском Савезу што је више могао. Када је први пут именован за генералног секретара, избегавао је да путује у Москву говорећи да мора да се суочи са недисциплином која је завладала у КПЈ у Паризу.[88] Тито је такође успео да развије нову, млађу генерацију у КПЈ која му је била одана, а њу су између осталог чинили Словенац Едвард Кардељ, Србин Александар Ранковић и Србин из Црне Горе, Милован Ђилас.[89] У децембру 1937. године, Тито је организовао демонстрације у знак подршке француском министру спољних послова који је посетио Београд, изражавајући солидарност са Французима против нацистичке Немачке. Протестни марш је окупио око 30.000 људи, да би касније прерастао у протест против неутралне политике Стојадиновићеве владе у Југославији. На крају је полиција разбила протест. У марту 1938. Тито се вратио у Југославију из Париза. У међувремену је чуо гласине да су његови противници унутар КПЈ дојавили полицији где се он упутио па је због тога отпутовао у Београд а не у Загреб. Током боравка у Београду он је одсео код младог интелектуалца, Владимира Дедијера који је био пријатељ Милована Ђиласа. Стигавши у Југославију неколико дана уочи Аншлуса, он је саставио жалбу којом је осудио овај поступак, којом се КПЈ придружила и социјалдемократама и синдикатима. У јуну, Тито је писао Коминтерни како би требало да посети Москву. Два месеца је чекао у Паризу да му одобре совјетску визу, да би у Москву стигао 24. августа.[90]
Лажни Канадски пасош Јосипа Броза Тита на име Спиридон Мекас, коришћен при његовом враћању у Југославију 1939. године

По доласку у Москву, Тито је увидео да су сви југословенски комунисти били означени као сумњиви. Скоро све најистакнутије вође КПЈ НКВД је ухапсио и погубио, укључујући више од двадесет чланова Централног комитета. И његовао бивша жена Пелагија и његова тадашња супруга Кениг/Бауер су ухапшене као „империјалистичких шпијуни”, иако су обе касније пуштене, Пелагија после 27 месеци затвора. Тито је стога морао да се побрине за негу сина Жарка, који је имао четрнаест година. Он га је сместио у интернат у околини Харкова, а затим у школу у Пензи, али је он побегао два пута да би на крају бригу о њему преузела мајка једног његовог пријатеља. Године 1941. Жарко се придружио Црвеној армији у борби против Немаца.[91] Неки од Титових критичара тврде да то што је преживео чистку указује да је он морао да цинкари своје другове као троцкисте. Од њега су добијане информације о великом броју југословенских комуниста, али према сопственим изјавама и објављеним документима, он никада није осудио никога, и обично је говорио да их није познавао. Једном му је постављено питање о хрватском комунисти Хорватину, али је Тито написао двосмислен одговор, рекавши да не зна да ли је он троцкиста. Ипак, о Хорватину више није било никаквог гласа. Док је био у Москви, добио је задатак да помогне Ћопићу у преводу „историје Комунистичке партије Совјетског Савеза (бољшевика)” на српско-хрватски, али су дошли само до другог поглавља када је Ћопић ухапшен и погубљен. Тито је наставио да ради са неколико преживелих југословенских комуниста, али је један југословенски комуниста немачке националности пријавио нетачан превод једног пасуса тврдећи да то показује да је Тито био троцкиста. Међутим, други утицајни комунисти су гарантовали за њега, па је он ослобођен. Неколико фактора су утицали да Тито преживи Стаљинове чистке; радничко порекло, то што није био заинтересован за интелектуалне расправе о социјализму, атрактивна личност и капацитет да стекне утицајне пријатеље.[92]

Док је Тито избегавао хапшења у Москви, Немачка је отворено притискала Чехословачку да препусти Судетску област. Као одговор на ову претњу, Тито је организовао југословенске добровољце који су хтели да подрже Чехословачку. Као резултат овога хиљаде добровољаца је дошло испред чехословачке амбасаде у Београду да понуди своје услуге. Међутим, Чехословачка је на крају била приморана да преда Судетску област на основу договора између великих сила. Овај споразум је познат под именом Минхенски споразум. Тито је био свестан реалности у Совјетском Савезу, касније наводећи да је био „сведок веома много неправде”, али је већ био уложио превише у своје комунистичке идеале и био превише лојалан Совјетском Савезу да би се повукао у овом тренутку.[93] Тито постављање за генералног секретара КПЈ је формално ратификовала и Коминтерна 5. јануара 1939.[94]
Повратак у Југославију и Народноослободилачки рат
Потерница немачких окупационих снага у Србији за „комунистичким вођом Титом”

Дана 6. априла 1941. године, немачке снаге, заједно са мађарским и италијанским, отпочеле су инвазију на Југославију. Дана 10. априла 1941. године, Славко Кватерник је прогласио Независну Државу Хрватску, а Тито је на све ово одговорио формирањем Војног комитета при Централном комитету КПЈ.[95] Нападнута са свих страна, Југословенска војска је брзо поражена. Дана 17. априла 1941. године, након што су краљ Петар II Карађорђевић и чланови владе напустили земљу, остали представници владе и војске састали су се са немачким званичницима у Београду и брзо постигли договор о престанку сваког оружаног отпора. Окупација Краљевине Југославије затекла га је у Загребу, одакле је у другој половини маја 1941. године отишао у Београд, да би усмеравао припреме за дизање устанка. Након овога 1. маја 1941. године, Тито је издао брошуру позивајући људе да се уједине у борби против окупације.[96]

После напада Немачке на СССР, 22. јуна, Политбиро ЦК КПЈ је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) формиран је 27. јуна, а истог дана ЦК КПЈ поставио је Тита за врховног команданта свих војних снага за ослобођење земље. Недуго затим, 1. јула 1941. године, Коминтерна је послала прецизне инструкције са позивом на хитну акцију.[97]
Тито у Бихаћу 1942

Упркос сукобу са ривалским монархистичким четничким покретом, Титови партизани су успели да ослободе одређене територије, као што је била „Ужичка република”. Тито је Београд напустио 16. септембра у пратњи Јаше Рајтера, попа Драгољуба Милутиновића, Даворјанке Пауновић и Веселинке Малинске и отишао на ослобођену територију у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ. Током овог периода, Тито је преговарао са вођом четника Дражом Михаиловићем 19. септембра и 27. октобра 1941. године.[98] Тито се у Струганику 19. септембра срео са Драгољубом Михаиловићем да разговарају о савезу партизана и четника, али су преговори пропали због велике разлике у циљевима њихових покрета што је спречавало било какав стваран договор.[99] Тито је заговарао широку заједничку офанзиву, док је Михаиловић сматрао да је устанак опасан и прерано почео и плашио се да ће покренути велике одмазде.[100] Осим тога, Титов циљ је био да спречи четнички напад на партизане из позадине, пошто је био убеђен да Михаиловић игра двоструку игру, одржавајући везу са Немцима преко Недићеве владе. Са друге стране, Михаиловић је желео да спречи Тита да преузме вођство у покрету отпора,[99][101] јер су Титови циљеви били супротни његовом циљу обнове Краљевине Југославије и оснивању Велике Србије у оквиру ње.[102][101] Тито и Михаиловић су се поново срели 27. октобра у Брајићима близу Равне горе да још једном покушају да постигну споразум, али су се сложили само око секундарних питања.[103]
Кафана у Брајићима у којој су Јосип Броз Тито и Дража Михаиловић преговарали о заједничкој борби против Немаца

На саветовању у Столицама, које је одржано 26. и 27. септембра донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.

Устанак у Србији је с