ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxx

Ilija Petrović - Crnogorska pohara Kuča

tvrd povez
2011g
Podgorica
338 strana

Desetak listova u sredini imaju malo savijene same vrhove ćoškova (prilikom stransporta) inače je odlično očuvana

У издању Српског народног вијећа и Српске књижевне задруге из Подгорице недавно је одштампано друго проширено издање књиге „Црногорска похара Куча“ аутора Илије Петровића.

Како је наведено и у називу обрађена је тема о којој се одавно говори али само у круговима племеника и људи који се не мире са чињеницом да је један такав злочин одиграо на тлу ове земље али да се о њему јавно не говори. Петровић до детаља Оно што је опште познато је да су на Куче због одбијања да плате порез цетињском господару на становнике Куча организоване двије похаре 1855. и 1856. године. Војске од око 6 хиљада војника је оба пута предводио књажев брат војвода Мирко за собом су оставиле 243 посјечене главе, међу којима је било о жена и дјеце, попаљених 13 села и 800 опљачканих кућа. Радња књиге претежно је смјештена у кратки период владавине књаза Данила II Петровића Његоша, који је дошао на чело Црне Горе 1. јануара 1852. године, и који је владао до атентата 13. августа 1860. године.

Игор Ивановић публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација” у осврту на ову књигу каже да књига „Црногорска похара Куча” аутора Илије Петровића прецизно уочава и разоткрива велико лицемерје у парадоксалној конструкцији савременог „монтенигринског` наратива о једном од најконтроверзнијих догађаја српске историје.

„Илија Петровић је прочитао и истражио све што је било када и било где објављено о „црногорској похари Куча“ и пружио читаоцу на увид; овиме је бацио ново светло на догађај који је очигледно тенденциозно и аљкаво био прећуткиван у дужем историјском периоду. читаоцу извагао и прецизну меру концентрисаних повесних ставова и аргумената из пера свих релевантних аутора који пишу о историјској улози књаза Данила, укључујући и оне које се косе са ауторовим оценама; аутор је посебан акценат бацио на истраживање личности књаза Данила у оним неспорним а недовољно истраженим историјским околностима; аутор је због тога одговорни задатак писања предговора поверио лекару, професору и писцу др Стојану Берберу, који га је насловио Књаз Данило Петровић – скица за патографију, и обавио га стручно и надахнуто“, каже Ивановић.

Поглавље у књизи које је посвећено идентитету племена Кучи почиње следећим ријечима: „Кучи, старо српско племе, једно од већих брдских племена у саставу данашње Црне Горе.“

Затим Ивановић обрађује област у којој Кучи живе у вишевјековном континуитету, гдје се позива на радове етнолога Јована Ердељановића (1874 Панчево – 1944 Београд) и етнографа Стефана Дучића (1874 Дучићи у Кучима – 1918 Подгорица).

Преносећи њихове радове о границама у којима су живјели Кучи и које су описане до танчина, аутор закључује: „Дучићевим и Ердељановићевим наводима ни данас се не може ништа битно додати ни одузети.“ Прецизно навођење територије на којој историјски живи кучко племе веома је битно за дубље разумијевање статуса који током вјекова имају Кучи у односу на цетињску и турску власт. Кучи су са јужне стране у широком појасу омеђени са Отоманским царством, а са сјеверне стране у најдужем појасу са српским племеном Васојевића, а са краћим појасом према племенима Братоножића и Пипера.

Аутор набраја многе друге истраживаче који покушавају да лоцирају поријекло племена Кучи, укључујући и сам назив племена. За Марка Миљанова – који је такође из Куча – нема спора да у Кучима живе Дрекаловићи, који су директни потомци Ђурађа Кастриотића Скендербега, као и Старокучани од Мрњавчевића, и једни и други Срби.

Петровић посебно истиче научни рад српског академика Васе Чубриловића, који изводи неупитан закључак: „Кучи су били и остали српско племе.“

Академик Чубриловић пише о племенским миграцијама на тим просторима током 14. и 15. вијека, мислећи на продоре Арбанаса, па изводи закључак да од друге половине 14. вијека и у цијелом 15. вијеку на територији Куча постоје само српска насеља!

Поријекло Куча, слично Марку Миљанову, академик Чубриловић повезује са братством Дрекаловића, које потиче од праоца војводе Дрекала, по народном предању потомка Ђурђа Кастриотића. Од сина војводе Дрекала, Лала Дрекалова потиче цијело братство Дрекаловића, које се шири у српском дијелу Куча и чини основну супстанцу овог српског племена.

Веома отрежњујуће за читаоца дјелује научно поткријепљена чињеница да су Брђани – првенствено чукунунук Дрекалов, кучки војвода Радоња Петров Дрекаловић – реализовали саборну свијест код српских племена прије цетињских власти!

Аутор Илија Петровић закључује своје ставове: „Објединитељски покушаји свих поменутих кучких војвода, од Ивана Иликова до Илије Радоњина, учињени су много прије оних којима је владика Петар И црногорским нахијама припојио Бјелопавлиће и Пипере, а ти покушаји могли би се сматрати извором патолошке мржње коју су према Кучима испољавали сви његови владарски наследници у Црној Гори: владика Раде (Петар Други), књаз Данило и кнез/краљ Никола, а нарочито овај у средини.“

Илија Петровић жели да све време његове књиге читаоцу буде јасно да аутор има снажан просрпски и „прокучки“ став. За скоро све Куче би било уврједљиво набрајати оба, јер друго (кучко) подразумијева и прво (српско); постоје и мочварни терени у прошлости на којима се „уже-кучки“ поглед понекад коси са „шире-српским“ ставом, нарочито када се уска и трагична историја једног племена вољно прећуткује због шире историје једног истог народа.