ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1990.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Vojin Lukic - Brionski plenum
Obracun sa Aleksandrom Rankovicem
Secanja i saznanja

Strucna knjiga, Beograd, 1990.
Meki povez, 311 strana, ilustrovano.
RETKO!

Vojin Lukić (Subotica, kod Koceljeve, 4. decembar 1919 — Beograd, 25. oktobar[traži se izvor] 1997) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pravnik i društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbije. Funkciju Državnog sekretara za unutrašnje poslove NR Srbije obavljao je od 1953. do 1962. godine. U periodu od 1963. do 1965. godine obavljao je dužnost Saveznog sekretara za unutrašnje poslove SFRJ.
Biografija

Rođen je 4. decembra 1919. godine u selu Subotici, kod Koceljeve, od oca Jerotija i majke Perse Lukić, rođene Milovanović. Poticao je iz imućne seljačke porodice.

Gimnaziju je završio 1938. godine u Šapcu i potom se upisao na Pravni fakultet u Beogradu. Još kao učenik gimnazije, 1937. godine, pristupio je omladinskom revolucionarnom pokretu i postao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Kao student Pravnog fakulteta, hapšen je 1940. godine zbog rasturanja komunističkih letaka. Jula 1941. godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Učesnik Narodnooslobodilačke borbe je od jula 1941. godine. Borio se najpre u Valjevskom partizanskom odredu, a potom je bio borac u Prvoj proleterskoj udarnoj brigadi i Drugoj krajiškoj udarnoj brigadi. U Prvoj proleterskoj udarnoj brigadi obavljao je dužnost političkog komesara Šestog (beogradskog) bataljona, da bi na dužnost zamenika političkog komesara Druge krajiške udarne brigade stupio u avgustu 1943. godine.[1]

U martu 1945. godine prebačen je u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN), gde je bio referent, šef odseka i načelnik odeljenja. Od 1949. do 1953. je bio načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) Grada Beograda.

Od 1953. do 1962. godine obavljao je funkciju Državnog sekretara za unutrašnje poslove Narodne Republike Srbije, a od 1963. do 1965. Saveznog sekretara za unutrašnje poslove Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Godine 1965. postavljen je na dužnost organizacionog sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, nasledivši Ristu Antunovića. Na Osmom kongresu SKJ, 1964. godine, izabran je za člana Centralnog komiteta SKJ.

U junu 1966. godine, Lukić je bio na službenom putu, kao član delegacije Saveza komunista Jugoslavije, u poseti Narodnoj Republici Mongoliji, povodom održavanja Kongresa Mongolske narodne revolucionarne partije. Po povratku na beogradski aerodrom, 30. juna, Lukića je sačekao jedan član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i saopštio mu vest o održavanju Četvrtog plenuma CK SK Jugoslavije, rekavši da su predmet dnevnog reda „Leka i Udba“. Lukićev sin, koji ga je takođe sačekao na aerodromu, doturio mu je pismo napisano od strane Životija Srbe Savića, u njegovo i ime Svetislava Stefanovića Ćeće, u kojem ga obaveštavaju i upozoravaju o pripremljenom napadu na Rankovića i Upravu državne bezbednosti, te da je na njemu da se tim optužbama na Plenumu suprotstavi.

Posle Četvrtog plenuma CK SKJ, održanog jula 1966. godine na Brionima, i smene Aleksandra Rankovića, okarakterisan je kao „rankovićevac“ i septembra 1966. godine na Šestom plenumu CK SK Srbije, smenjen sa funkcije. Ubrzo potom je zajedno sa Aleksandrom Rankovićem i Životijem Srbom Savićem isključen iz članstva Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Kasnije tokom otkrivanja zloupotreba u Upravi državne bezbednosti (UDB), protiv njega i Savića je bila podignuta optužnica i bili su uhapšeni, provevši izvesno vreme u istražnom zatvoru u Sarajevskoj ulici, ali su ubrzo potom, abolicijom Savezne skupštine SFRJ, bili pušteni na slobodu i oslobođeni krivične odgovornosti.

Od 1968. do 1972. godine je radio kao advokat, ali je 15. decembra 1972. godine bio uhapšen i osuđen na 18 meseci strogog zatvora, zbog verbalnog delikta. Prva presuda je ukinuta, da bi u oktobru 1973. bio osuđen na dve i po godine zatvora za „neprijateljsku propagandu”.[2]

Godine 1989. u Beogradu je objavio knjigu „Brionski plenum: obračun sa Aleksandrom Rankovićem — sećanja i saznanja“.

Preminuo je 25. oktobra[traži se izvor] 1997. godine u Beogradu, a sahranjen je u rodnom selu Subotici.[3]

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden Republike sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden rada sa crvenom zastavom, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima i Orden za hrabrost. Imao je čin pukovnika JNA u rezervi.

Брионски пленум назив је за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. у хотелу „Истра“ на Брионима, на којој је са свих државних и партијских функција смењен Александар Ранковић, потпредседник СФРЈ и секретар ЦК СК Југославије — један од тројице најважнијих људи у земљи.

Повод за одржавање Брионског пленума и смене Александра Ранковића била је „афера прислушкивања“, када је председник СФРЈ Јосип Броз Тито у својој резиденцији у Ужичкој улици број 15 у Београду, пронашао апарате за прислушкивање (и то у свом радном кабинету и спаваћој соби). Он је о овоме одмах обавестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио Управу државне безбедности (УДБА) и Александра Ранковића. Одмах потом је формирана посебна комисија Извршног комитета ЦК СКЈ која је имала задатак да испита наводне оптужбе. Председник ове комисије био је Крсте Црвенковски, а комисија је саопштила да је прислушкивања било. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ, одржаној 16. јуна 1966. године, на предлог Јосипа Броза Тита, заказана је за 1. јул Четврта пленарна седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије са задатком да испита „случај Ранковић“ и „аферу прислушкивања“.

Седница Централног комитета СКЈ, била је одржана у хотелу „Истра“ на Брионима, а на њој је је расправљано о прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама у Управи државне безбедности. Александар Ранковић, као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбедности, је сносио главну кривицу. Пленум је после дуге расправе прихватио оставку Александра Ранковића на чланство у ЦК СКЈ и Извршном комитету ЦК СКЈ, као и оставку Савезној скупштини на место потпредседника СФРЈ. Поред Ранковића, на седници је смењен и искључен из ЦК СКЈ и саме Партије дотадашњи председник Одбора за унутрашњу политику Савезног извршног већа (СИВ) и бивши Савезни секретар за унутрашње послове Светислав Стефановић Ћећа.

У периоду после Брионског пленума, из политичког живота је уклоњен, смењивањем и пензионисањем, велики број присталица Александра Ранковића — Војин Лукић, организациони секретар ЦК СК Србије; Животије Савић Срба, секретар Републичког СУП-а Србије; генерал Милоје Милојевић и други. Године 1967. уследила је реорганизација Управе државне безбедности, када је федерализована (свака република имала је своју службу) и промењен јој назив у Служба државне безбедности (СДБ). Служба је овиме била ослабљена, што се посебно видело у годинама распада СФРЈ.

Александар Ранковић је после Брионског пленума, пензионисан и искључен из Савеза комуниста Југославије. Све до своје смрти 1983. године живео је у Београду и Дубровнику, повученим животом, без икаквих јавних и политичких наступа.

Мијалко Тодоровић изабран за секретара ЦК; Милентије Поповић за члана Извршног комитета, Добривоје Радосављевић кооптиран за члана ЦК СКЈ.
Одлуке Централног комитета СКЈ
Насловна страна Борбе од 2. јула 1966. посвећена Четвртој седници ЦК СКЈ

Централни комитет Савеза комуниста Југославије је на Четвртој пленарној седници, одржаној 1. јула 1966, усвојио извештај Комисије Извршног комитета ЦК СКЈ и на основу предлога Комисије и дискусије чланова Централног комитета донео следеће одлуке:[1]


„ 1. Препоручује да се одмах приђе реорганизацији органа државне безбедности како би се прилагодили насталим променама у нашем друштву и развијеном систему самоуправљања. Потребно је да представничка тела и њихови извршни органи обезбеде фактичку друштвену контролу над радом државне безбедности на бази уставних норми и законских прописа. Такође се препоручује одговарајућим органима да се у циљу кадровског појачања и олакшања спровођења реорганизације на дужности руководилаца органа унутрашњих послова бирају и политички функционери и пре коначне реорганизације државне безбедности.

2. Препоручује се Савезном извршном већу да посебно формирана комисија настави истрагу, како би разоткрила све материјалне чињенице, праве намере и смисао појединих подухвата и злоупотреба положаја и власти, као и да се кривци позову на одговорност.

3. Да се друг Светислав Стефановић као непосредно одговоран за рад органа државне безбедности у читавом овом периоду када су се појавиле истакнуте деформације и озбиљне злоупотребе као и због његовог неискреног држања пред комисијом и на седници Централног комитета, а то значи према Савезу комуниста Југославије, онемогућавања рада комисије и акција које је у том правцу водио код других у самом току рада, искључи из Централног комитета Савеза комуниста Југославије и из Савеза комуниста Југославије. Централни комитет СКЈ такође препоручује Савезној скупштини да га разреши дужности члана Савезног извршног већа.

4. Прихвата се оставка коју је друг Александар Ранковић поднео на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета Централног комитета и прихвата се да поднесе оставку Савезној скупштини на функцију потпредседника Републике, јер је његова политичка одговорност за рад органа државне безбедности таква да на овим функцијама више не може остати.

5. Доносећи ове одлуке Централни комитет Савеза комуниста Југославије обраћа се свим комунистима и радним људима Југославије да уложе максималне напоре у даљем развоју самоуправљања и непосредне демократије и остварења уставних права, учвршћујући на тај начин поверење у демократске институције нашег друштва. Само у овим институцијама могу се доносити политичке одлуке и у њима радни човјек треба да остварује право на пуну контролу свих друштвених организама. Кадровску политику у друштву треба ослободити сваког субјективизма и монополизма и остваривати је уз пуни утицај јавности у за то створеним институцијама.

Безбедност демократског система треба пре свега да лежи на јавним институцијама, а служба државне безбедности да буде орган против деловања класног непријатеља и спољне опасности. Сваки противзаконити поступак нужно мора да повлачи јавне санкције. Централни комитет СКЈ посебно позива комунисте у служби државне безбедности да се најактивније заложе за остварење ових одлука, рашчишћавање негативних појава и да допринесу да се рад ове службе усклади са нашим целокупним друштвеним развојем и да служи интересима социјализма и циљевима за које се бори Савез комуниста Југославије.[2]