ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

lepo očuvano bez mana
kao na slikama


MEMOARI, Simeon Piščević
Srpska književna zadruga Beograd 1963
tvrd povez, format 14,5 x 18,5 cm
ćirilica, XIII + 531 strana, ilustrovano crtežima Zaharija Orfelina

Simeon Piščević
српски књижевник и официр
Jezik
Nadgledaj
Uredi
Simeon Piščević (Šid, 1731 — Rusija, 1797) bio je srpski oficir i književnik.[1]
Simeon Piščević
Datum rođenja
4. septembar 1731.
Mesto rođenja
Šid
Datum smrti
novembar 1797.
Mesto smrti
Rusija
Detinjstvo
Austrijsko-francuski rat 1744—1745.
Vojna karijera
uredi
Početkom 1746. u petrovaradinsku tvrđavu dolazi general baron fon Engelshofen da bi preneo vest o formiranju novih pukova i započeo stvaranje istih. Ubrzo se Piščević dopao generalu i dobija poručnički čin. General je, dok je obilazio čete bivših landmilicija, vodio sa sobom mladog Piščevića. General je morao da otputuje u Beč radi konsultacija i, igrom slučaja, Piščević ostaje u Slavoniji i odlazi u Karlovce, kod ujaka Sekule Vitkovića.
U Karlovcima se Piščević upoznaje sa patrijarhom srpskim Arsenijem Jovanovićem Šakabentom, koji je iz Srbije izbegao 1737. godine. Sa patrijarhom je izbegao i knez srpski Atanasije Rašković čiju ćerku, Dafinu, Piščević ženi. Godine 1748. stiže naredba o formiranju 5 novih regularnih pukova i Piščević biva postavljen u prvu četu Slavonsko husarskog puka. Već sledeće 1749. godine, Slavonski husarski puk biva spojen sa Sremskim husarskim pukom. Ovo je unelo nervozu kod Piščevića jer nije znao da li će ostati na istom položaju. Zbog toga, kod njega se rađa želja da se otisne što dalje od Slavonije, tj. u Rusiju.
Pokušaj odlaska u Rusiju
Odlazak u Rusiju
Prvi dani u Rusiji
Crnogorska komisija
Nabavka konja za carski dvor
Simeon Piščević i Jovan Horvat
Napredak u karijeri
Poljska konfederacija
Kraj života Simeona Piščevića
Memoari
uredi
Piščević je memoare pisao oko četrdeset godina, od 1744. do 1784. godine, a osim ovog dela napisao je i istoriju srpskog naroda koja je, kao i memoari, ostala u rukopisu. Memoari su ostali nepoznati javnosti oko sto godina, sve dok Simeonov unuk nije predao rukopise ruskom istoričaru Nilu Popovu. On ih je objavio u Moskvi 1884. godine, a srpsko izdanje kao knjiga pojavilo se tek 1963. godine. Pre nego što je delo štampano, s „Memoarima” se upoznao i književnik Miloš Crnjanski, kome su poslužili kao osnova za roman „Seobe”.
Memoari Simeona Piščevića predstavljaju opis teškog života Srba u austrijskoj i ruskoj monarhiji. To je priča o potrazi za boljim životom. To je priča o postepenoj asimilaciji Srba sa drugim narodima i priča o gubitku identiteta. Piščevića je general Engelshofen upozorio na asimilaciju sa Rusima. Taj Nemac, u velikoj tiradi prekora i neodobravanja Piščevićeve seobe u Rusiju, proročki je rekao da će se Srbi u srodnoj slovenskoj masi pretopiti i izgubiti. Srbi su se u Rusiji zaista pretopili, Nova Serbija i Slavjanoserbija su se potpuno izgubile. Samo je Piščević sa svojom knjigom duhovno ostao u svome narodu.
Jeftimije Ljubibratić, Franjo Trenk i mnogi drugi njegovi savremenici i saborci su spomenuti u njegovim memoarima.
Istorija srpskog naroda
uredi
Simeon Piščević je do 1795. u Skaljevi napisao i tekst koji je priređivač srpskog izdanja (2018.) naslovio kao Istorija srpskog naroda. U njemu, pored ostaloga, piše i o svojim precima Paštrovićima kao Srbima [5] i razdvaja ih od Crnogoraca, koje također navodi kao Srbe. O Crnogorcima je zapisao da u Albaniji, u susedstvu sa zemljom Paštrojevića... živi još jedna grupa srpskog naroda, koja se u istorijskim spisima spominje kao Crnogorci.[6] Sa žaljenjem ih opisuje kao divlja čovekolika bića, jer su ostali bez ikakvog obrazovanja. Pored neophodnog uzgoja žita, bave se i pljačkom i Turaka i hrišćana. Ako uhapse nekog muslimana, traže otkup za njega i takav junak bi sticao veliki ugled. Kada Turcima dosade njihova napadanja, šalju vojsku na njih, ali često bez uspeha, jer ih štite tesnaci i visoke planine, sa kojih pucaju i bacaju kamenje. Crnogorci za svoje vladare nisu nikada priznavali nikoga, sem srpskih careva i kraljeva i sopstvenih banova i vlastelina.[7] O Brđanima (Nikšići, Bjelopavlići, Vasojevići i drugi) je zapisao da su naočiti, hrabri i smeli i skoro svi su visoki i snažni. Krasi ih vrlina što drže svoju reč i ne lažu, a po prirodi su ratničkog duha. Crnogorci su im u neposrednom susedstvu. O Grblju je zapisao da u toj oblasti takođe živi srpski živalj.[8] Lazara Hrebeljanovića navodi kao Grebeljanovića.[9] U Slavoniji i Sremu pre Turaka, navodi da su živeli samo Srbi.[10] Srbe iz Stare Srbije koji bi doselili na poziv carice Marije Terezije su zvali Srbijanci [11], a privremena staništa, dok im se ne odrede nova naselja za život, Srbi su zvali zbegovi [12] (Otuda su nazivi Bežanija, Zbjeg...). Srbi su tu dizali svoja naselja, na mestima pogodnim za odbranu, nazivajući ih šancima, i svaki je takav šanac predstavao jednu jedinicu - četu [13](otuda nazivi Petrovaradinski šanac, Slavonski Šamac...). Pisao je i o Klimentima da nisu pravi Albanci i da se od njih dosta razlikuju, a da su Srbi većina u Albaniji (u koju je računao i Crnu Goru i Brda).[14] Glavno od tri naselja Klimenta u Vojvodini ne navodi kao Hrtkovce, nego kao Rtkovce.[15] Kao savremenik, pisao je detaljnije i o srpskom pešadijskom puku barona Trenka (Panduri).[16]

milos crnjanski seobe istorija srpskog naroda