ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1989.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Beograd 1989. Tvrd povez, ćirilica, 539 strana.
Knjiga je odlično očuvana.
D3


Terencije nas je podsetio na činjenicu da knjige imaju svoju sudbinu. Sudbina ove knjige počinje lepim ozarenjem jedne starosti: Kosta N. Hristić odlučuje se da zabeleži neka od svojih bogatih prisećanja i počinje da ih objavljuje u Politici (prvi tekst u martu 1921). Teško je pretpostaviti da on u tom trenutku i pomišlja na buduću knjigu; tim teže što se autor u uvodnoj belešci uz prvo izdanje sakupljenih zapisa kao da izvinjava svom čitaocu što se, eto, odlučio da te tekstove sakupi na jednom mestu... (Skromnost koja i inače tako često upada u oči; nepretencioznost koja sav autorov napor i sve ambicije svodi na „beleške i zapažaje`, s tim da budu „beleške... verne i istinite`; formulacije kao „slučajna uspomena... navela me je...` itd). Ali Hristić nastavlja da piše; beleške i uspomene se isprepliću, njihovi međusobni odzvuci grade arhitekturu jedne celine čiji je glavni zalog istorodnost, a šarolika raznovrsnost delova koji će se uobličiti u jedan jedinstven iskaz...

Ako su Nikola Hristić i knez Mihailo, uslovno rečeno, dva glavna junaka Zapisa, oni su to zato što uspevaju da se posebno nametnu čitaočevoj pažnji, čak i u neobično bogatom i živopisnom mnoštvu lica oživljenih u ovoj knjizi. Susrećemo u njoj, na primer, u kontekstu jednog istog zapisa, i fine skice ostarelog pisca Ljube Nenadovića i mladog podnarednika Živojina Mišića. Upoznaćemo i Lazu Lazarevića; na žalost, upravo jedno „nerazdvojno prijateljstvo, koje je trajalo dvadeset pet godina`, sprečava nenametljivog Hristića da o njemu kaže više nego što je rekao. (Na primer, oni su zajedno studirali i stanovali u Berlinu; Hristić je bio svedok ljubavi čiji je trajni trag pripovetka „Švabica“. A umesto Švabicom, Anom Gutjar, Lazarević se kasnije oženio Hristićevom sestrom Poleksijom...) Ista vrsta skromnosti navodi Hristića da u zapisu koji govori o poslednjim danima i smrti kralja Milana u Beču – u jednom realističkom opisu koji obiluje slikovitim i vrednim detaljima – ne daje čitaocu na znanje da je reč o ličnom svedočanstvu (poslanik, o kojem se govori u trećem licu, jeste sam Hristić). No skromnost, srećom, ne ide na uštrb vernosti prenesenog utiska. Ta vernost nije manja nego kad Hristić govori u prvom licu, recimo, o svom profesoru sa Velike škole Josifu Pančiću, u formi skicozne anegdote...
Iz predgovora.