ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2020.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Kratka istorija bezbednosti: Securitas res publica / Boris Kršev
Drugo izdanje.


Novi Sad 2020. Mek povez, 349 strana.
Knjiga je veoma dobro očuvana.
R4



Savremeno društvo je gotovo nemoguće zamisliti bez poznavanja njegovih bezbednosnih aspekata. Njih su sve istorijske epohe baštinile, a razlike koje su postojale odnosile su se samo na delokrug aktivnosti i na njihov intezitet, ali ne i na ulogu koju su imali u čovekovom životu i razvoju ljudskog društva uopšte.

Bezbednost je fenomen koja je kroz istoriju razvoja ljudskog društva najviše okupirala čovekovu pažnju. Kako se društvo razvijalo, tako su se razvijali i earličiti aspekti njegove ugroženosti.

Danas, bezbednost podrazumeva stanje zaštite društva i države od unutrašnjih i spoljašnjih pretnji političkog, ekonomskog, socijalnog, vojnog, tehnološko-informativnog i ekološkog sadržaja, kao i pretnji koje donosi globalni terorizam, organizovani kriminal i korupcija. Disperzija bezbednosnih problema koji se pojavljuju u nastupajućem XXI veku prevazilate resornu nadležnost državnih institucija i bezbednosnih službi, tako da briga o njima ponovo postaje javna stvar – securitas res publica.
Knjiga koja je pred čitaocima nastala je kao rezultat autorovog petnaestogodišnjeg predavačkog iskustva na predmetu Istorija ekonomskih i pravnih odnosa, koji je vremenom „evoluirao“ u predmet pod nazivom Istorija bezbednosti.










`Posle dve knjige o bankarstvu i finansijama, novosadski profesor Boris Kršev objavio je studiju posvećenu fenomenu bezbednosti pod nazivom Securitas res publica. U deset poglavlja ove multidisciplinarne sinteze izanaliziran je odnos zajednice prema bezbednosti – od praistorijske epohe do danas. Razmatrajući razvoj bezbednosti i njenih institucija, Kršev u ovom – kod nas pionirskom naučnom delu, uporedo prati društvene i privredne tokove, ukazujući na međuzavisnost politike i ekonomije i njihov uticaj na razvoj pravnih odnosa i zakonodavne regulative… Kako je širok vremenski okvir zahtevao da izlaganje bude što konciznije, autor je uspeo da izbegne zamku da ga sinteze odvedu do pojednostavljivanja i suvog nizanja istorijskih činjenica. Otuda njegove fusnote ne samo da upućuju na određene izvore, već ponekad predstavljaju prave male minijaturne eseje u kojima se upotpunjuju izneti podaci i stavovi.`
Mihail Ramač