ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Memoarski i politički eseji


Dušan Čkrebić (Niš, 7. avgust 1927 — Beograd, 7. april 2022) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik SR Srbije i SFR Jugoslavije. U periodu od 1984. do 1986. obavljao je dužnost predsednika Predsedništva SR Srbije, a u periodu pre toga nalazio se i na funkcijama predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, od 1974 do 1978, Skupštine SR Srbije, od 1978. do 1982. i Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, od 1982. do 1984. godine.

Biografija
Rođen je 7. avgusta 1927. godine u Nišu, u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je bio obućar, a majka domaćica. Osnovnu školu pohađao je u Vrnjačkoj Banji i Kragujevcu. U Kragujevac iz Vrnjačke Banje doselio se u jesen 1937. godine. Bio je đak Kragujevačke gimnazije i u njoj je maturirao 1947. godine. Učestvovao je kao dobrovoljac na Sremskom frontu, kao i u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, u Trećem kragujevačkom bataljonu Prve proleterske udarne brigade. Iz rata se vratio odlikovan Ordenom za hrabrost i oficirskim činom. Imao je čin rezervnog majora JNA.[1]

Studije aeronautike počeo je 1947. u Sovjetskom Savezu na Moskovskom avijacionom institutu (MAI), kao stipendista jugoslovenske vlade. U leto 1948, zbog Rezolucije Informbiroa, prekinuo je studije u Moskvi i nastavio ih iste godine u jesen u Beogradu. Diplomirao je juna 1953. na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Uža struka mu je elektro-energetika. Radio je kao diplomirani elektroinženjer-energetičar u Vojnom vazduhoplovnom institutu u Žarkovu, kako na održavanju elektromotornog pogona, tako i na automatskoj regulaciji aerodinamičkih tunela u povoju. Bio je direktor tehničke službe održavanja u Koksari u Lukavcu, NR BiH. Izabran je za generalnog direktora „Fabrike sode” u Lukavcu u jesen 1958. godine. U ovim fabrikama radio na pripremama za gradnju fabrike azotnih đubriva u Koksari i fabrike cementa u Fabrici sode. Obe ove fabrike su u međuvremenu izgrađene i uspešno posluju. Bio je kao stipendista Ujedinjenih nacija na usavršavanju i specijalizaciji u termoelektranama velikih kapaciteta u sistemu RWE (Rajnsko-Vestfalske elektrane) u Zapadnoj Nemačkoj, kao i u fabrikama sa sinhronim elektromotornim pogonima velikih snaga, i proučavao njihov uticaj na elektroenergetsku mrežu. Položio je državni ispit za ovlašćenog diplomiranog inženjera elektrotehnike.[2]

U Socijalističkoj Republici Srbiji bio je podsekretar u Republičkom sekretarijatu za privredu, pri čemu se posebno bavio energetskim razvojem SR Srbije. Bio je predsednik Privredne komore Srbije. Predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije je bio u periodu 1974—1978, a u periodu 1978—1982. i predsednik Skupštine SR Srbije.[3] U vreme njegovog mandata, izgrađen je autoput Beograd—Batočina (115km), završena je izgradnja pruge Beograd—Bar i Čačak—Požega, okončani su radovi na kanalu Dunav—Tisa—Dunav, osnovan je Univerzitet u Kragujevcu i Pedagoško-tehnički fakultet u Čačku, u Beogradu je izgrađen Sava centar. Otpočela je izgradnja Kliničkog centra Srbije u Beogradu, doneta je odluka za početak izgradnje TE NIKOLA TESLA B, snage 2 x 620 MW, i HE ĐERDAP II, puštena je u rad satelitska stanica u Prilikama, kod Ivanjice, izgrađen most na Dunavu Smederevo—Kovin i most na Moravi na putu za Požarevac, otvoren je u Kolubarskom ugljenom basenu ugljenokop Tamnava.

Bio je izabran za predsednika Centralnog komiteta SK Srbije za period 1982—1984, a predsednika Predsedništva SR Srbije 1984—1986. godine. Bio je član Centralnog komiteta SKJ od 1982. do 1990, a Predsedništva CK SKJ od 1982. do 1984. i od 1986. do juna 1990. godine. Nakon promene vlasti u Srbiji, u jesen 1987. bio je član Predsedništva CK SKJ. Na 17. sednici CK SKJ oktobra 1988. na nestatutarnom glasanju o poverenju članovima Predsedništva koje je organizovao Stipe Šuvar, jedino njemu nije izglasano poverenje, a što je potom potaklo Vasila Tupurkovskog da to objasni delovanjem, tzv. neprincipijelne koalicije u CK SKJ. On je podneo ostavku, ali je na intervenciju Slobodana Miloševića povukao. U vreme dok je bio predsednik Predsedništva SR Srbije, juna 1984, potpisao je akt o odobrenju nastavka gradnje hrama Svetog Save u Beogradu. Zbog politike koju je vodio Milošević, razišao se sa njim sredinom 1990, kada je ovaj bio u zenitu svoje političke popularnosti, i od tada nije učestvovao u političkom životu.[3]

Bavio se, po odlasku u penziju juna 1990. godine, memoaristikom, publicistikom, savremenom političkom istorijom i sarađivao u političkim i kulturnim časopisima.[3]

Preminuo je 7. aprila 2022. godine u Beogradu, u 95. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.