ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979.
Jezik: Engleski
Autor: Strani

Geoffrey of Monmouth - The History of the Kings of Britain
Dzefri od Monmuta - Istorija kraljeva Britanije

Penguin, 1979.
Mek povez, 373 strane.
RETKO!

Geoffrey of Monmouth (Latin: Galfridus Monemutensis, Galfridus Arturus; Welsh: Gruffudd ap Arthur, Sieffre o Fynwy; c. 1095 – c. 1155) was a Catholic cleric from Monmouth, Wales, and one of the major figures in the development of British historiography and the popularity of tales of King Arthur. He is best known for his chronicle The History of the Kings of Britain (Latin: De gestis Britonum or Historia Regum Britanniae)[1] which was widely popular in its day, being translated into other languages from its original Latin. It was given historical credence well into the 16th century,[2] but is now considered historically unreliable.
Life and career

Geoffrey was born between about 1090 and 1100,[3][4][5][6] in Wales or the Welsh Marches. He had reached the age of majority by 1129 when he is recorded as witnessing a charter.

Geoffrey refers to himself in his Historia as Galfridus Monemutensis (Geoffrey of Monmouth), which indicates a significant connection to Monmouth, Wales, and may refer to his birthplace.[7] His works attest to some acquaintance with the place-names of the region.[7] Geoffrey was known to his contemporaries as Galfridus Arturus or variants thereof.[7][8] The `Arthur` in these versions of his name may indicate the name of his father or a nickname based on his scholarly interests.[8]

Earlier scholars assumed that Geoffrey was Welsh or at least spoke Welsh.[8] His knowledge of this language appears to have been slight, however,[8] and there is no evidence that he was of either Welsh or Cambro-Norman descent.[7] He may have come from the same French-speaking elite of the Welsh border country as Gerald of Wales, Walter Map, and Robert, Earl of Gloucester, to whom Geoffrey dedicated versions of his History.[8] Frank Merry Stenton and others have suggested that Geoffrey`s parents may have been among the many Bretons who took part in William the Conqueror`s conquest and settled in the southeast of Wales.[7] Monmouth had been in the hands of Breton lords since 1075[7] or 1086,[8] and the names Galfridus and Arthur were more common among the Bretons than the Welsh.[7]

He may have served for a while in the Benedictine Monmouth Priory,[9] but most of his adult life appears to have been spent outside Wales. Between 1129 and 1151, his name appears on six charters in the Oxford area, sometimes styled magister (teacher).[8] He was probably a secular canon of St. George`s college. All the charters signed by Geoffrey are also signed by Walter, Archdeacon of Oxford, a canon at that church. Another frequent co-signatory is Ralph of Monmouth, a canon of Lincoln.[8]

Archbishop Theobald of Bec consecrated Geoffrey as Bishop of St Asaph at Lambeth on 24 February 1152,[10] having ordained him a priest at Westminster 10 days before. According to Lewis Thorpe, `There is no evidence that he ever visited his see, and indeed the wars of Owain Gwynedd make this most unlikely.`[11] He appears to have died between 25 December 1154 and 24 December 1155 according to Welsh chronicles, when his successor took office.[8]
Works

Geoffrey`s structuring and shaping of the Merlin and Arthur myths engendered their vast popularity which continues today, and he is generally viewed by scholars as the major establisher of the Arthurian canon.[12] The History`s effect on the legend of King Arthur was so vast that Arthurian works have been categorised as `pre-Galfridian` and `post-Galfridian`, depending on whether or not they were influenced by him.
Historia Regum Britanniae

Geoffrey wrote several works in Latin, the language of learning and literature in Europe during the medieval period. His major work was the Historia Regum Britanniae (The History of the Kings of Britain), the work best known to modern readers. It relates the purported history of Britain, from its first settlement by Brutus of Troy, a descendant of Trojan hero Aeneas, to the death of Cadwaladr in the 7th century, covering Julius Caesar`s invasions of Britain, Kings Leir and Cymbeline, and one of the earliest developed narratives of King Arthur.

Geoffrey claims in his dedication that the book is a translation of an `ancient book in the British language that told in orderly fashion the deeds of all the kings of Britain`, given to him by Walter, Archdeacon of Oxford, but modern historians have dismissed this claim.[13] It is likely, however, that the Archdeacon did furnish Geoffrey with some materials in the Welsh language which helped inspire his work, as Geoffrey`s position and acquaintance with him would not have permitted him to fabricate such a claim outright.[14] Much of it is based on the Historia Britonum, a 9th-century Welsh-Latin historical compilation, Bede`s Ecclesiastical History of the English People, and Gildas`s 6th-century polemic De Excidio et Conquestu Britanniae, expanded with material from bardic oral tradition and genealogical tracts, and embellished by Geoffrey`s own imagination.[15] In an exchange of manuscript material for their own histories, Robert of Torigny gave Henry of Huntingdon a copy of History, which both Robert and Henry used uncritically as authentic history and subsequently used in their own works,[16] by which means Geoffrey`s fictions became embedded in popular history.

The History of the Kings of Britain is now usually considered a literary forgery containing little reliable history. This has since led many modern scholars to agree with William of Newburgh, who wrote around 1190 that `it is quite clear that everything this man wrote about Arthur and his successors, or indeed about his predecessors from Vortigern onwards, was made up, partly by himself and partly by others.`[17]

Other contemporaries were similarly unconvinced by Geoffrey`s History. For example, Giraldus Cambrensis recounts the experience of a man possessed by demons: `If the evil spirits oppressed him too much, the Gospel of St John was placed on his bosom, when, like birds, they immediately vanished; but when the book was removed, and the History of the Britons by `Geoffrey Arthur` [as Geoffrey named himself] was substituted in its place, they instantly reappeared in greater numbers, and remained a longer time than usual on his body and on the book.`[18]

Geoffrey`s major work was nevertheless widely disseminated throughout medieval Western Europe; Acton Griscom listed 186 extant manuscripts in 1929, and others have been identified since.[19] It enjoyed a significant afterlife in a variety of forms, including translations and adaptations such as Wace`s Old Norman-French Roman de Brut, Layamon`s Middle English Brut, and several anonymous Middle Welsh versions known as Brut y Brenhinedd (`Brut of the Kings`).[20] where it was generally accepted as a true account.

In 2017, Miles Russell published the initial results of the Lost Voices of Celtic Britain Project established at Bournemouth University.[21] The main conclusion of the study was that the Historia Regum Britanniae appears to contain significant demonstrable archaeological fact, despite being compiled many centuries after the period that it describes. Geoffrey seems to have brought together a disparate mass of source material, including folklore, chronicles, king-lists, dynastic tables, oral tales, and bardic praise poems, some of which was irrevocably garbled or corrupted. In doing so, Geoffrey exercised considerable editorial control, massaging the information and smoothing out apparent inconsistencies in order to create a single grand narrative which fed into the preferred narrative of the Norman rulers of Britain. Much of the information that he used can be shown to be derived from two discrete sources:

the orally transmitted, heroic tales of the Catuvellauni and Trinovantes, two essentially pre-Roman tribes inhabiting central south-eastern Britain at the very end of the Iron Age;
the king-lists of important post-Roman dynasties that ruled territories in western Britain.

Stretching this source material out, chopping, changing and re-editing it in the process, Geoffrey added not just his own fictions but also additional information culled from later Roman histories and also those of Dark Ages and early medieval writers such as Gildas and Bede.[22]
Other writings

Geoffrey`s earliest writing was probably the Prophetiae Merlini (Prophecies of Merlin) which he wrote before 1135, and which appears both independently and incorporated into The History of the Kings of Britain. It consists of a series of obscure prophetic utterances attributed to Merlin which he claimed to have translated from an unspecified language.

The third work attributed to Geoffrey is the hexameter poem Vita Merlini (Life of Merlin), based more closely on traditional material about Merlin than the other works. Here he is known as Merlin of the Woods (Merlinus Sylvestris) or Scottish Merlin (Merlinus Caledonius) and is portrayed as an old man living as a crazed and grief-stricken outcast in the forest. The story is set long after the timeframe of the History`s Merlin, but the author tries to synchronise the works with references to the mad prophet`s previous dealings with Vortigern and Arthur. The Vita did not circulate widely, and the attribution to Geoffrey appears in only one late 13th-century manuscript, but it contains recognisably Galfridian elements in its construction and content, and most critics recognise it as his.[8]

Галфред од Монмута, познат под англицизираним именом и као Џефри од Монмута, (лат. Galfridus Monemutensis, Galfridus Arturus, Galfridus Artur, енгл. Geoffrey of Monmouth, вел. Gruffudd ap Arthur, Sieffre o Fynwy) око 1100 – око 1155) био је клирик и једна од важних личности у развоју средњовековне британске историографије и популаризацији легендарних прича о краљу Артуру. Најпознатији је по делу Историја краљева Британије (лат. Historia Regum Britanniae) које је у средњем веку уживало велику популарност и, које је, све до 16. века, некритички прихватано[1]. Историја краљева Британије написана је на латинском језику и доживела је бројне преводе. Данас се сматра за историјски неверодостојно дело.
Биографија

Галфред (Џефри) је био рођен негде између 1100. и 1110. године[2] у Велсу или у Велшком крајишту (енгл. Welsh Marches). Постао је пунолетан 1129. када је наведен међу сведоцима правне радње у једној повељи. У својој историји назива себе Галфредом од Монмута Galfridus Monumetensis што указује на важну везу са Монмутом у Велсу који је, можда, био његово родно место [3] Галфедов рад открива познавање локалних топонима.[3]. Савременици су га називали Галфред Артур (лат. Galfridus Artur(us))[2][3] Артур је можда био патроним или просто надимак проистекао из Галфридових историографских интересовања[2].

У старијој историографији се претпостављало да је Галфред био Велшанин или да је бар познавао велшки језик [2]. Ипак, изгледа да је Галфредово познавање велшког било слабо [2], тако да се данас сматра да није био велшког или камбро-норманског порекла, за разлику од, на пример, Гералда из Камбреа [3]. Можда је припадао друштвеној елити са велшке границе која је говорила француским језиком, касо и већ помињани Гералд из Камбреа, Волтер Меп и Роберт, први ерл од Глостера, коме је Галфред и посветио Историју краљева Британије[2]. Поједини историчари, као што је био Френк Стентон, сматрали су да су Галфредова породица била међу Бретонцима који су учествовали у освајању Енглеске нормандијског војводе Вилијама Освајача и да су се затим населили у југоисточном Велсу[3]. Монмут је био у рукама бретонских лордова од 1075.[3] или 1086. године[2], а сама имена Галфред и Артур (потенцијални патроним), били су чешћи код Бретонаца него код Велшана[3].

Можда је Галфред/Џефри једно време био у служби бенедиктанског приоријата у Монмуту[4], мада се чини да је највећи део свог зрелог доба превео ван Велса. У периоду између 1129. и 1151. Галфредово име се среће на шест повеља издатих у околини Оксфорда, на којима је понегде означен као магистер тј. учитељ [2]. Вероватно је био каноник на Колеџу Св. Ђорђа. Све повеље које је Галфред потписао потписао је и Волтер, архиђакон Оксфорда, који је такође био каноник поменуте цркве. Друга личност која се често среће међу потписницима био је и Ралф из Монмута, каноник из Линколна[2].

Кентерберијски надбискуп Теобалд је 21. фебруара 1152. године рукоположио Џефрија за бискупа Сент Асафа. Џефри је, иначе, свега десет дана раније био посвећен за свештеника. Луис Торп је записао како не постоје докази да је Џефри из Монмута икада посетио своју бискупију, између осталог и услед ондашњих ратова против Овена Глендовера[5]. Умро је између 25. децембра 1154. и 24. децембра 1155. године, према велшким хроникама 1155, када се као нови бискуп од Сент Асафа у изворима јавља Ричард[2].
Историја краљева Британије

Галфред је написао неколико дела на латинском језику који је у средњем веку важио за језик културе и књижевности. Његово главно дело је Историја краљева Британије. Џефријева Историја се бави легендарном историјом Британије од доласка Брута, потомка тројанског јунака Енеје, до смрти Кадваладра, владара Велса, у 7. веку. Историја обухвата и Цезарове походе на Британију, повест о два краља, Лиру и Кунобелину, које је касније прославио Вилијам Шекспир у својим драмама, као и једну од најранијих разрађених легенди о краљу Артуру.

У посвети свог дела, Галфред је тврдио да је његово дело у ствари превод „древне књиге на британском језику која редом казује о делима свих краљева Британије.` коју му је дао оксфордски архиђакон Волтер. Модерни историчари су ову тврдњу одбацили [6]. Ипак, могуће је да је Волтер прибавио Галфреду неке изворе на велшком језику који су инспирисали писање Историје краљева Британије. Галфредов положај и познанство са архиђаконом Волтером не дозвољавају могућност да је читаву причу просто измислио[7]. Историја Џефрија од Монмута је добрим делом заснована на Историји Брита (лат. Historia Brittonum), велшко-латинској историјској компилацији из 9. века, Бидовој Црквеној историји енглеског народа (лат. Historia ecclesiastica gentis Anglorum) и Гилдином делу из 6. века О пропасти и освајању Британије (лат. De Excidio et Conquestu Britanniae). Галфред је ове изворе обогатио усменом традицијом који су преносили бардови, генеолошким списима и сопственом маштом[8]. Касније је, приликом размене литературе, Роберт из Торињија дао један препис Историје краљева Британије Хенрију из Хантингтона. И Роберт и Хенри су потпуно некритички користили Галфредову Историју која је тако доспела у популарну историју [9]

Данас се Историја краљева Британије сматра за књижевно дело у коме је изложена национална митологија и које садржи малобројне поуздане историјске податке. Бројни модерни историчари се слажу са мишљењем Вилијама из Њубурга, који је писао око 1190, да: „све што је овај човек писао о Артуру и његовим наследницима, или уопште и о његовим претходницима почевши од Вортигерна, измишљено је. Делимично су то његове, а делом измишљотине других.`[10] Било је још савременика на које Џефријева Историја није оставила повољан утисак. На пример, Гералд из Камбреа је читање Историје повезао са човеком опседнутим демонима: „Ако зли дуси запоседну човека, Јеванђеље по Јовану треба му ставити на груди и дуси ће, попут птица, одмах отићи. Али, ако се Јеванђеље уклони, па на његово место стави Историја Џефрија Артура, демони ће се појавити у још и већем броју и остати дуже него иначе у човековом телу и на тој књизи.`[11]

Ипак, Галфредово главно дело уживало је велику популарност широм средњовековне западне Европе. Актон Гриском набројао је 1929. године чак 186 сачуваних рукописа Историје, а од његовог времена идентификовано их је још[12]. Дело је доживело бројне преводе и адаптације као што је Васов англо-нормански Роман о Бруту, средњоенглески Лајамонов Брут и неколико анонимних средњовелшких верзија Брута од Краљева.[13]. У побројаним делима Џефријева Историја прихватана је безпоговорно као историјски веродостојна.
Други списи
Мерлин чита своја пророчанства Вортигеррну, минијатура из Мерлинових пророчанстава, рукопис настао између 1250. и 1270. године.

Најстарији Галфредов спис био је, вероватно, дело под називом Мерлинова пророчанства, (лат. Prophetiae Merlini), које је написао нешто пре 1135. године. Пророчанства се сусрећу и као засебно дело и као део Историје краљева Британије. Дело се састоји од низа тешко разумљивих објава које се приписују Мерлину. Према тврдњама Џефрија од Монмута, пророчанства је превео на латински језик, мада није навео са ког језика тачно.

Облик и структура митова о краљу Артуру и Мерлину код Џефрија од Монмута знатно су допринели популарности артуријанских митова у познијој књижевности. Њихова популарност траје до данас. Џефри из Монмута се сматра за најзначајнијег популаризатора канонске верзије мита о Артуру.[14] Утицај Историје на легенде о краљу Артуру био је толики да се радови о артуријанским легендама деле на оне записане пре или после Џефрија од Монмута, зависно да ли се у њима може препознати утицај Историје краљева Британије.

Трећи рад који се приписује Галфреду је још једна песма у хексаметру под називом Живот Мерлинов (лат. Vita Merlini). Мерлин је заснован много више на традицији него друга Галфредова дела. Овде је приказан као Мерлин из Шуме (лат. Merlinus Sylvestris) или Мерлин Каледонијски (лат. Merlinus Caledonius) и приказан је као луди и болом опрхвани старац који као изгнаник живи у шуми. Повест је смештена доста после времена описаног у Историји, мада је аутор покушао да усклади своја два дела. У Животу Мерлиновом се спомињу Мерлинова пророчанства упућена Вортигерну и Артуру. Живот није био широко популарно дело и тек крајем 13. века приписано је Џефрију од Монмаута. Услед препознатљивих елеменената у конструкцији и садржају, већина критичара се слаже у идентификацији аутора са Галфредом од Монмута.[2]

kralj artur, arturijanske legende, ekskalibur...