ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 0000
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U vrlo dobrom stanju

Jedan život za slobodu / Žan Kasu ; [prevela Anka Bukavac]
Jezik srpski
Godina 1983
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1983
Fizički opis 328 str.,[12] str.s tablama : ilustr. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Bukovac, Anka = Bukavac, Anka
Konstantinović, Radivoje, 1934- = Konstantinović, Radivoje, 1934-
Zbirka Svedočanstva / Rad, Beograd
Prevod dela: Une vie pour la liberté / Jean Cassou
Str. 5-14: Žan Kasu i njegovi memoari / Radivoje Konstantinović
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
Cassou, Jean, 1897-1986 = Kasu, Žan, 1897-1986

Žan Kasu (Jean Cassou) (Deusto, kod Bilbaoa 9. jul 1897 – Pariz, 15. januar 1986) bio je francuski književnik, likovni kritičar, istoričar umetnosti, prevodilac, glavni kustos Nacionalnog muzeja moderne umetnosti u Parizu i profesor po pozivu u Praktičnoj školi za visoke studije. Bio je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti od 4. novembra 1965. godine i predsednik Društva prijateljstva Francuska – Jugoslavija.

Rođen je u Španiji. Otac mu je bio inženjer francuskog porekla, a majka je bila poreklom iz Andaluzije. U šesnaestoj godini ostao je bez oca i kako bi pomogao izdržavanju porodice počeo je da radi. Školovao se u Parizu i zahvaljujući svom poreklu stekao široko obrazovanje kako o francuskoj, tako i o španskoj kulturi. Gajio je veliku strast prema modernoj umetnosti.[2] Godine 1925. Kasu objavljuje svoj prvi roman Éloge de la Folie (Pohvala ludosti) i otada sledeće knjige: Les harmonies viennoises, (Bečke harmonije — 1926), La Clé des Songes (Ključ snova — 1929), Comme une Grande Image (Poput velike slike — 1931), Les Massacres de Paris (Pariski pokolj — 1935), Légion (Legija — 1939), Le Centre du Monde (Centar sveta — 1945), Le Bel Automne (Lepa jesen — 1951), Le Temps d`aimer (Vreme ljubavi — 1959), Dernières pensées d`un amoureux (Poslednje misli jednog zaljubljenika — 1962), Le Voisinage des Cavernes (U blizini su pećine — 1971). Zbirke poezije koje je objavio u drugom periodu svoga života su: Trente-trois sonnets composés au secret, 1944; La Folie d`Amadis et autres poèmes, 1950; Suite, 1951; La Rose et le Vin, 1952). Pisao je i pripovetke i eseje. Značajne su dve zbirke nadrealističkih pripovetki: Sarah (1931) i De l`Étoile au Jardin des Plantes (1935). Vrlo su značajne i njegove studije o španskoj književnosti i kulturi kao i studije o Servantesu i Filipu II (Cervantès, 1936; Vie de Philippe II, 1929). Njegova monografija Panorame savremene španske književnosti je dragoceni izvor znanja o španskim piscima. Monografija o El Greku (El Ggéso, 1931) i monografija o španskim konkvistadorima (Les Sonquistadors, 1931) ni danas nisu izgubile svoju vrednost i značaj. Značajne su i njegove književne studije: Les Nuits de Musset, 1930, Trois poètes: Rilke, Milosz, Machado, 1954; Pour la Poésie. Kasu je bio urednik poznatog časopisa Europe (od 1935. do 1939) i visoki državni činovnik u oblasti umetnosti. Godine 1939. ušao je u Luksemburški muzej u Parizu, da bi odmah posle drugog svetskog rata u njemu, sada Nacionalnom muzeju moderne umetnosti, postao glavni kustos što će ostati sve do 1970. godine. za vreme rata bio je jedan od istaknutih učesnika Pokreta otpora u Francuskoj: bio je komesar Republike za oblast Tuluze po nalogu De Gola, a za vreme okupacije bio je i u zatvoru, u kome je napisao svoja 33 soneta. Kao glavni kustos Muzeja moderne umetnosti u Parizu, Kasu se posvetio izučavanju i pisanju studija o francuskim slikarima. Objavljuje studaje o Pikasu (1937), Matisu (1939), o Engru (1947) i o Delakroau, o impresionistima (Les impressionistes et leur époque , 1953), kao i široke preglede: Panorama des arts plastiques contemporaines (1960) i La création des mondes (1971). Njegova memoarska knjiga Jedan život za slobodu (Une vie pour la liberté, 1981) predstavlja neku vrstu autobiografskog romana. Žan Kasu bio je jedan od najangažovanijih francuskih intelektualaca koji su se, posle 1948, pisanjem borili protiv staljinizma i fašizma, dajući podršku Jugoslaviji i njenim slobodarskim nastojanjima i kao takav bio je i predsednik Društva Francuska—Jugoslavija u Parizu. Sa mnogim našim piscima održavao je bliske veze: s Markom Ristićem, Eli Fincijem, Dušanom Matićem; promovisao je prevod Andrićeve Travničke hronike u Parizu, a nekoliko puta je boravio u Beogradu i u našoj zemlji. Sarađivao je i sa našim istoričarima umetnosti.