ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2012.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Beata Niman MOJ DOBRI OTAC
život sa njegovom prošlošću

Službeni glasnik, 2012.
202 strane, udžbenički format.

Odlično očuvana.


Zanimljiva knjiga u kojoj kćerka opisuje svoje detinjstvo pored oca pripadnika SS-a i visokog oficira koji je bio komandant Sajmišta i odgovoran je za ubistva i deportacije. U knjizi se opisuju šokovi koje je autorka doživljavala proučavajući ratnu biografiju i kretanje u službi svog oca kao i pretvaranje slike o ocu kao blagom, brižnom i mirnom roditelju u ratnog zločinca. Potresna i izuzetno iskrena ispovest i istraživanje gospođe Niman.

Svako ko je pročitao remek delo Davida Albaharija, roman Gec i Majer, jednu od nekoliko najboljih-od-najboljih knjiga ikada na bilo kojem jeziku napisanih na temu Holokausta, ne može i neće nikada zaboraviti ni knjigu, ni njen naslov, ni naslovne (bez)ličnosti, tog Geca i tog Majera, dvojicu „operativnih eksperata“ koji su upravljali kamionom-gasnom komorom za ubijanje beogradskih Jevreja iz logora Staro sajmište. Albaharijeva knjiga jeste, dakako, roman, i jeste literarno domaštavanje stvarnosne građe, ali ne samo da je zločin o kojem se ovde govori „prepisaan“ iz stvarnosti, nego su iz nje preuzeti i zločinci sami: Gec i Majer nisu proizvoljno odabrana prezimena literarnih junaka; ona dva vozača i mehaničara Dušegupke stvarno su se, po dostupnoj dokumentaciji, tako zvala.


Knjiga Beate Niman Moj dobri otac (prevela Ljiljana Glišović; Službeni glasnik, Beograd 2012) na način turobno nezaboravan i posve jeziv korespondira sa Albaharijevim romanom: u njoj ne samo da se pojavljuju (Vilhelm) Gec i (Edvin) Majer, nego i njihov pretpostavljeni, sam šef Gestapoa u okupiranom Beogradu: Bruno Zatler. Koji je, nimalo „literarno“, otac Beate Niman. Otac kojeg gotovo da nije upoznala, osim nekoliko kratkih poseta istočnonemačkom zatvoru, gde je i skončao. Otac u čiju je nevinost dugo godina duboko verovala, i za čije se oslobađanje od robije i od „nepravednih optužbi“ dugo borila, i činilo joj se da se umalo izborila, ali je njegova smrt bila brža. Otac u čiju je fizičku odsutnost iz njenog života bila tako prirodno i tako kobno upisana ona očinska magija, otac koji nije mogao biti za Beatu Niman (rođenu 1942 u Berlinu) ništa drugo doli žrtva nesrećnih okolnosti: lojalni i starinski časni vojnik Vermahta koji jeste manje-više prisilno služio mašineriji Zla, ali zločine nije činio, naređivao ili odobravao, mada eto, jeste možda znao za njih, ali znate kako, takva su to bila vremena… Uostalom, svakako nije bilo teško verovati da je neko ko robija u DDR „politički zatvorenik“ jer je takvih bila tušta i tma, ali to ne znači da nije bilo i onih drugih. Bruno Zatler pokazaće se na kraju kao jedan od takvih, ali do tog „kraja“ trebalo je proći dugačak i užasavajući put.

Mučno koliko i katarzično svedočenje o samospoznaji; to je ova izvanredna knjiga. Ta samospoznaja ovde je vodila kroz postepeno otkrivanje prave, šokantne i strašne istine o sopstvenom ocu. Tek nakon njegove smrti, Beata Niman je počela, gotovo slučajno, da otkriva autentičnu priču o njemu, posvećujući tom otkrivanju mnoge naredne godine svog života. Prvobitno, dakako, zapravo u nameri da demantuje zle slutnje; posle, pak, rešena da otkrije i obznani sve do kraja. Na koncu, da shvati šta, kako i zašto se dogodilo, kako se to reflektuje na njen život i na savest društva i nacije kojoj pripada, a takođe i da se upozna bar sa nekim preživelim žrtvama svog oca i mašinerije kojoj je ovaj verno, prilježno i u osnovi sasvim dobrovoljno služio (kao nacista još od pre dolaska Hitlera na vlast), izvlačeći iz toga razne privilegije koje laskaju malograđaninu bez savesti.

Nećete naći baš mnogo knjiga kao što je Moj dobri otac. Protiv njenog nastanka i postojanja bili su ne samo nostalgičari i retušeri pravog lica nacizma, nego i ona sveljudska filistarska bojazan i ustručavanje da se „tako govori“ o „svojima“, dakle i o „svom narodu“, kamoli o sopstvenom ocu. Beata Niman je, kada se jednom oslobodila iluzija (a to je, dakako, proces a ne trenutak), u svom istraživanju išla do kraja. Ova je knjiga upečatljiv i moćan rezultat tog bolnog i pročišćujućeg napora, a pisana je sa izvanrednim dokumentarističkim nervom i sa strašću nekoga ko ne želi da kalkuliše bilo čime, ponajmanje samosažaljenjem, ličnim ili kolektivnim. Naravno da je za „nas“ ovo svedočenje posebno zanimljivo jer je nimalo beznačajan deo Zatlerove ratne biografije vezan za Beograd, ali njegov značaj daleko nadilazi tu činjenicu.