ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 369
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Karl Šmit današnjice
pravedan rat`, terorizam, vanredno stanje, Nomos Zemlje


Alan de Benoa je francuski akademik i filozof. Kao kritičar neoliberalizma, vrlo je cenjen u sve većem broju zemalja, ali je i dalje ličnost koju izbegavaju u Francuskoj, dovodeći ga u vezu sa „novom desnicom“, u kojoj on sebe nikada nije stvarno prepoznao. Naročito plodotvornu saradnju ostvario je sa ruskim intelektualcima okupljenim oko ideja Aleksandra Dugina.
Ime Karla Šmita se sve češće spominje kada se raspravlja o američkom odgovoru na terorizam u proteklih nekoliko godina. Alan de Benoa
kritikuje one koji vide Šmita kao inspiraciju za američki „neokonzervativni“ pokret koji je dominirao tokom administracije Džordža Buša,pokazujući da politika u „ratu protiv terorizma“ zapravo ne odražava Šmitove ideje.


Alan de Benoa (1943), filozof i akademik, jedna je od najintrigantnijih ličnosti francuske intelektualne i društvene scene još od šezdesetih godina 20. veka. Objavio je više od 50 knjiga i preko 3.000 članaka u kojima je na osoben način razrađivao teme poput političke filozofije i istorije ideja. Pored toga, pisao je o arheologiji, narodnoj tradiciji, istoriji religija i nauci o životu. Iako je u svojoj Francuskoj dugo bio proskribovana ličnost zbog navodne pripadnosti „novoj desnici“, njegov angažman imao je važan uticaj na mislioce sličnih idejnih i filozofskih opredeljenja u mnogim evropskim državama. Od devedesetih godina prošlog veka veoma uspešno sarađuje sa pokretom „novih evroazijaca“ u Rusiji, a na našim prostorima postao je poznat tokom devedesetih godina, kada su prevedeni neki njegovi eseji, a kasnije i dela (Komunizam i nacizam: 25 ogleda o totalitarizmu 1917-1989; Karl Šmit današnjice).

Pod pseudonimom Fabris Laroš društveni angažman započeo je 1960. godine u okviru „Federacije studenata – nacionalista“, da bi 1968. godine postao urednik časopisa Nova škola. Od 1969. godine je na čelu „Grupe za izučavanje evropskih civilizacija“ koja je 1973. godine počela da objavljuje časopis Elementi uz čiju pojavu se vezuje nastanak filozofskog pokreta nove desnice (vrlo je zanimljivo da se tako nazivao i časopis neoevroazijaca u Rusiji – prim. autora). Od 1988. godine je u redakciji almanaha Krisis koji se štampa pod okriljem pomenutog časopisa. Pored pravničkog obrazovanja koje je stekao na Sorboni, poseduje i visoka znanja iz oblasti filozofije, sociologije i istorije religije. Na formiranje njegovog pogleda na svet znatno su uticali filozofi poput A. Gramšija ili E. Jungera, ali i naučnici kao što je austrijski zoolog K. Lorenc.

De Benoa je intelektualac čije stvaralaštvo nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Politički korektni levi liberali etiketirali su ga u svom ideološkom ključu kao fašistu, dok je on u retkim intervjuima ukazivao da je nova desnica jedan u osnovi filozofski krug „koji kroz razne publikacije nastoji da formuliše svoju koncepciju sveta koja se suštinski razlikuje u odnosu na dominantnu ideologiju“. Među njenim omiljenim temama su: odbrana raznolikosti naroda, kritika kapitalizma i tržišnih vrednosti, odbacivanje liberalizma i novčanog sistema, angažovanje u korist Evrope, raskid s univerzalizmom u svim oblicima, ali i objavljivanje radova iz oblasti arheologije, istorije religija, teorijske fizike i dr. De Benoa je zastupao gledište da je „metoda nove desnice enciklopedijska“ tj. da se radi o pružanju intelektualnih usluga i teorijskih alternativa u gotovo svim oblastima znanja i misli. Tako je odbacivao levoliberalne mantre da je reč o nekoj organizaciji ili pokretu.

Za čitaoca s naših prostora posebno su zanimljiva njegova razmišljanja o razlikama između Zapada i Evrope, zatim ogledi o nacizmu i komunizmu kao totalitarnim ideologijama koje su obeležile 20. vek, ali i stavovi o aktuelnim temama svetske politike (De Benoa je najoštrije osudio agresiju NATO 1999. godine – prim. autora).

EVROPA STOTINU ZASTAVA
Pod uticajem hladnoratovskih prilika na Starom kontinentu, šezdesetih godina prošlog veka na tlu Francuske nastao je karakterističan idejno-filozofski pravac „nove desnice“, čije su geopolitičke koncepcije imale znatan odjek i u drugim evropskim državama. Jedan od temeljnih prinicipa „nove desnice“ je onaj o oslanjanju na postulate „kontinentalne geopolitike“, uz nastojanje da se u izmenjenim međunarodnim okolnostima iznova afirmišu ideje, pre svega nemačkih geopolitičara – kontinentalista (K. Haushofer). Alan de Benoa je tada objavio svoje prvo zapaženije delo Niče, moral i velika politika (1973), a zatim i oglede Pogled s desna: kritička ontologija savremenih ideja (1977) i Šta je to geopolitika (1978). Potom je objavio brojne knjige u kojima je razmatrao pitanja u širokom spektru: od studija o kulturi i istoriji ideja, do radova posvećenih politikologiji i geopolitici.

Za razliku od „stare desnice“, De Benoa je kao teoretičar „nove desnice“ smatrao da je načelo centralističke „države – nacije“ istorijski iscrpljeno, kao i da je budućnost u realizaciji koncepcije „velikih prostora“, tj. jednoj vrsti „federalne imperije“ koja je zamišljena kao strateški jedinstvena i etnički izdiferencirana tvorevina. Pritom, ovako zamišljeno strateško jedinstvo mora biti zasnovano na jedinstvenom kulturnom izvorištu, a to je za evropske narode zajedničko indoevropsko poreklo, uz napomenu – da razlozi praktične prirode nameću potrebu za zajedničkom budućnošću evropskih naroda (Evropa stotinu zastava). Na konkretnom političkom planu zastupao je stanovište o „evropskoj federalnoj imperiji“ koja samo ovako organizovana može da se suprotstavi uticajima atlantizma. Zbog toga je isticao da „nova desnica mora da podstiče regionalističke tendencije“, pošto su regioni i etničke manjine očuvali više tradicionalističkih obeležja u odnosu na metropolise koji su prožeti „duhom materijalističkog Zapada“.