ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2014.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dr Svetislav Stefanovic - Zivot i delo

SLD, Naucno drustvo zdravstvene kulture Vojvodine, Beograd, Novi Sad, 2014.
Mek povez, 173 strane, ilustrovano.
RETKO!

Svetislav Stefanović (1877‒1944) je bio lekar, dramski pisac, pesnik, književni kritičar, prevodilac, naučni radnik. Najpre je u Beču studirao tehniku (1896‒1897), pa potom filozofiju (1897‒1898), i na kraju medicinu (1898‒1902), a po završetku poslednjih studija prešao je u Srbiju. Znameniti srpski pisac učestvuje u oba balkanska rata kao vojni lekar i prolazeći kroz albansku golgotu dospeva na Krf, a u Solunu radi kao prevodilac pri stranim misijama, u štabu srpske Vrhovne komande. Streljan je pred kraj rata kao izdajnik. Za srpsku književnost i srpsku tradiciju predstavlja najplodnijeg pesnika među novim srpskim pesnicima sa početka dvadesetog veka, koji je za desetak godina plodnog književnog rada otelotvorio nekoliko knjiga pesama, eseja, skica i prevoda. Pisac je druge moderne, čiji je najveći uzor bio pisac prve moderne ‒ Laza Kostić. Tri knjige njegovih Pesama izašle su u Mostaru (1903, 1904. i 1905) i iz tih ranijih zbirki stihova (1902‒1912) probrao je njihovu malu antologiju pod nazivom Sunca i senke (1912. u Beogradu), a nakon toga je objavio još dve knjige poezije Strofe i ritmovi (1919) i Granice (1928). Kasnije je nastala njegova Antologija Laze Kostića (1923) i Nova antologija srpske lirike. Svetislav Stefanović je pored poezije pisao i prozna dela: zbirku pripovedaka Skice (1904), drame Sukobi (1911) i Kuća tamnih senki (1927), kao i književne eseje Iz engleske književnosti (1907. ‒ o Šekspiru, Danteu, Gabrielu Rosetiju). Do 1911. godine pisao je za časopise Brankovo kolo, Delo, Letopis Matice srpske i Srpski književni glasnik. Za srpsku književnost posebno su značajni njegovi prevodi sa engleskog jezika četrnaest Šekspirovih drama, pripovedaka Edgara Alana Poa i poezije Svinberna, Blejka i Rosetija; zatim prevod sa jevrejskog Solomonove Pesme nad pesmama, u čijem se kritičarskom prevodu u slikama i dijalozima, istočnjački žarko, saopštavaju ljubavne sreće i tajne; sa nemačkog prevodi Geteovu Pandoru i knjigu Herman i Doroteja, a sa italijanskog Musolinijevu knjigu O korporativnoj državi, kao i Madačevu dramu Čovekova tragedija sa mađarskog. Svetislav Stefanović je inspirisan pre svega njihovom poezijom, želeo da stvori novu, slobodniju versifikaciju, drugačije pesničke motive i originalniji pogled na svet kroz panteizam.

U Pesmama Svetislav Stefanović opeva zamišljenu dragu opobnirajući nedodirnutu i gordošću sablažnjenu ljubavi, besmrtnost duše kroz vitešku neustrašivost od smrti, skrušeno rodoljublje (kroz posvetu Aleksi Šantiću i Milanu Pribićeviću), deskriptivno ovaploćenje proleća kroz oslikavanje misli o posebnoj ženi kao buđenju nove životne radosti, kao i rane jeseni kroz koju i bivstvovanje utihnjuje i bledi, priželjkujući brzu smrt u duhovnoj neokaljanosti ka večnosti. I pesničko nadahnuće koje čežnja stvara blaženstvo je sveze Boga i vaseljene i svekolika trajnost svega postojanja je u neprekidnom procesu stalnog stvaranja (produženja ljudske vrste), a sva stradanja bolan su prkos Stvoritelju. Samoća saosećanjem i strpljenjem spasom dušu zaodeva, a srce čovekoljubljem. U Pesmama srpska tradicija zaodenula je ljutnju Gordaninu, usled neuzvraćene ljubavi, motivima iz narodne književnosti (njen dragi postupa plahovito i grubo kao Zmaj Ognjeni Vuče, dok ona želi Kraljevića Marka da je kraj sebe vodi svuda u svojim strašnim borbama), pretvarajući je u opsenu mržnje i osvete nad besmrtnošću iskrene ljubavi. U snu Vuka Mandušića Anđelijina tuga nad umrlim dragim vrhunac je bezuslovne ljubavi i večne tuge (kao u liku Kosovke Devojke). A sav ovozemaljski bol ponese i podnese oproštaj grehova Magdalene nad grobom Hristovim. U toj zbirci pesama opisani su i motivi besmrtnosti u liku ljudskih slabosti (nema krajnosti; mračna iskušenja, pokajanja i uskrsnuća duša jedini su dokaz večnosti), kao i motiv svetskog bola svetom žalošću za domovinom i njenim nastradalim žrtvama. Svetislav Stefanović je u Pesmama posebne stihove posvećivao Lazi Kostiću (jer njegova blagodejstvija žive kroz sva pokoljenja), Veljku Petroviću (kao heroju poniženih i ponositih klasa), Aleksi Šantiću (kroz predanost domovini kao grobnici života i kolevci smrti), Bogdanu Popoviću (kao Mandušiću Vuku koji priželjkuje neprežaljenu žal Kosovke Devojke nad njegovom smrću), Milanu Pribićeviću (koji u liku svetog Ilije pokorava svet i donosi urazumljenje), Dimitriju Mitrinoviću (u izraženoj duhovnosti stvaralačkog nadahnuća kroz čežnjivost za mirom i savršenstvom sveta), Milanu Begoviću (u tajnovitosti zanosa za dosezanjem Hristove ljubavi između dvoje), Svetislavu Ćoroviću (čija nevina duša nebeski život ište), Milanu Ćurčinu (a okovana duša trajno oslobođenje i spasenje)…