ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2001
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Евгеније Јуришић : Судски процес Тито-Михаиловић.

Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2001, drugo izdanje, 232 strane, latinica, tvrdi povez, šiveno, format: 17,5 cm, prevela Marija Džunić Drinjaković. Predgovor Desimira Tošića. Napomene. Beleška o piscu.

O ovom delu: `Knjiga Evgenija Jurišića (QC) (1920—1976), kanadskog advokata našeg porekla, o procesu Dragoljubu Draži Mihailoviću, objavljena je na francuskom jeziku pre pola veka u Parizu. O samom piscu zabeležićemo na kraju ovog predgovora više pojedinosti.
Jurišić je počeo svoje pravne studije u Beogradu 1938, završio ih je u Ženevi kao emigrant i iselio se u Kanadu, gde je vršio advokatsku profesiju i u kojoj je postigao najvišu pravničku titulu QC (`Kraljičin pravni savetnik”). Još kao student u Švajcarskoj on je pratio suđenje Mihailoviću u drugoj godini komunističke vladavine. I ceo problem je Jurišića zanimao više kao pravni nego politički problem, jer se on sreće u slučaju Mihailovića sa onim što su ondašnji vladajući komunisti nazivali `pravdom`, mnogo više nego pravom. U stvarnosti, niti je bilo prava, niti pravde. Kao darovit pravnik, Jurišić je mislio da treba da objavi za francusko govorno područje svoje lično mišljenje, tj. kako je on sagledao Mihailovićev proces pred komunističkim sudom.
Mihailovićev proces je bio jedan od najznačajnijih procesa iza ondašnje takozvane gvozdene zavese, u ondanjem prostoru u kome je suvereno vladao Josif Vasarionovič Staljin. Docnije su se slični procesi redali u Bugarskoj, Mađarskoj i drugim istočnoevropskim komunističkim zemljama. Staljinizam nije bio metod samo za kontrarevolucionarne aktiviste, nego je primenjivan i protiv staljinista u komunističkoj Jugoslaviji posle 1948. Dakle načelno, jedan sistem protiv prava i protiv pravde. U slučaju jugoslovenskih takozvanih informbirovaca, to je jasno vidljivo, jer je danas poznato, na osnovu činjenica, da je ogromna većina optuženih za podršku Informbirou u SFRJ bila nevina, i sa pravnog i sa političkog stanovišta.
Jurišić-pravnik ne postavlja se kao zagovornik revanšizma. Iako ne kaže izričito, za Jurišića je istorija završila posao: on se ne bavi pokretom Draže Mihailovića već njegovim sudskim procesom, mada se na početnim stranama može steći utisak da on svedoči u njegovu korist. U tom piščevom uvodu ima nekih pojedinosti koje su najčešće udaljene od faktografije događaja, mada sve to treba razumeti jer su informacije o tom problemu pedesetih godina, u inostranstvu i u emigraciji, bile ili oskudne ili netačne, naročito kad je reč o pojavama i problemima Jugoslavije pre 1941. godine. Ali, s druge strane, kao i autor, i mi smo preživljavali izvesnu evoluciju u gledanju na tu, tada nedavnu, prošlost. Za Evgenija Jurišića bitno je ono što i sam piše u knjizi — ”ispitivanje pravnog problema”...
Jurišić potiče, po ženskoj liniji, iz beogradske trgovačke porodice Anastasa Pavlovića, iz Knez Mihailove ulice, s kraja XIX veka. Sa očeve strane, Jurišići su Prusi koji su se osećali
Lužičkim Srbima. Prvi predak za koga rođaci znaju je Otto Sturm (na našem jeziku Šturm, piše se sa akcentom). Njegova supruga je bila Dankinja. Otova dva sina, Paul i Eugen, kreću u Srbiju kao pruski oficiri da bi učestvovali u ratu Srbije protiv Turske 1876—1877. godine. Pavle (Paul) je završio i Ratnu školu u Nansiju (Francuska) pre nego što je stigao u Srbiju u svojoj dvadeset osmoj godini. Evgeniju (Eugen) je bilo dvadeset i tek je bio izišao iz Vojne akademije. Bili su, dakle, ne samo Lužički Srbi, već i profesionalni vojnici, posvećeni svom vojnom zanatu.` - Desimir Tošić (iz Predgovora).

Izgled i sadržaj knjige možete videti na fotografijama.
Knjiga je u odličnom stanju, iako starije izdanje, samo je stajala zaštićena, tako da je praktično sasvim nova.