ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxx

Pol Kenedi - Priprema za dvadeset prvi vek
udzbenički format
tvrd povez
KAO NOVA

1997g
389 strana
BIGZ

Пол Мајкл Кенеди (1945) један је од најутицајнијих теоретичара међународних односа. Овај амерички историчар британског порекла студирао је у Њукаслу, докторирао 1970. године на Оксфорду, потом je 1983. године постао професор историје на Универзитету Јејл у Њу Хевену (САД), а после тога директор Међународних безбедносних студија. Предавао је на више америчких и европских универзитета и писао анализе за најутицајније светске часописе. Члан је Америчке академије наука и Британске академије наука. Његово научно истраживање усмерено је ка анализи историје британске спољне политике, међународних односа, економске и војне моћи, као и тзв. великих стратегија. У Кенедијевим савременим проучавањима доминирају питања која се односе на опадање моћи САД и будућег позиционирања ове државе у међународним пословима.

Пол Кенеди је аутор бестселера Успон и пад великих сила – економска промена и ратовање од 1500. године до 2000. године, која је објављена уочи завршетка Хладног рата (1987) и до данас је преведена на двадесетак светских језика. Остала његова значајна дела су: Реалности у основи дипломатије. Историјат утицаја на британску спољну политику 1870–1945 (1981), Стратегија и дипломатија 1870–1945 (1983), Успон и пад доминације британске морнарице (1986), Велике стратегије у рату и миру (1991), Припрема за 21. век (1993), Од рата до мира. Измењени стратегијски пејзажи у 20. веку (2000), Глобални трендови и глобално управљање (2002), Парламент народа. Прошлост, садашњост и будућност Уједињених нација (2006) и др.

Основа Кенедијевих анализа је у интеракцији економске и геополитичке моћи, што је питање с којим се суочавају све државе – а посебно велике силе – које су одувек настојале да повежу своје државне циљеве с државним ресурсима. Отуда је један од његових најважнијих ставова онај о економској моћи која се испољава у војној моћи, а која је опет неопходна да би се заштитили економски интереси једне велике силе. Међутим, анализирајући успоне и падове великих сила у историјском контексту, Кенеди је одбацио строги економски детерминизам и указао да економија у потпуности не одређује историјске процесе нити је искључиви узрок геополитичке експанзије или регресије држава, већ су то често и фактори попут географије, војне организације, морала нације, система савезништава и сл.

Поред историјских тема Кенеди се бавио и футуристичким предвиђањима међународних односа, посебно положајем националне државе у транснационалним процесима (Ка двадесет првом веку). Он се у крајњој линији покорио доминантној глобалистичкој мантри о неопходности стварања светске државе, истичући да је национална држава погрешна врста политичке јединице у новим околностима, као и да је због измењених економско-технолошких правила неопходно измештање ауторитета на један виши супранационални ниво (међународне институције, велике корпорације, економске и политичке интеграције), односно на нижи и ефективнији субнационални ниво (федералне јединице, региони, економски ентитети). Овакав однос према националној држави проистиче из Кенедијевог става да је она за неке проблеме превелика, а за друге проблеме превише мала.

Из перспективе америчких унутрашњих противречности делује веома актуелно његова хипотеза о деклинизму САД, о којој је као феномену писао у последњој деценији прошлог и првој деценији овог века. У том смислу је индикативна његова полемика са следбеницима Џозефа Наја који су заступали гледиште о томе да ће америчка доминација у светским пословима бити настављена и у будућности (Џозеф Нај, Предодређени за вођство – промена природе америчке моћи).



Постренесансно доба



Пол Кенеди је у свом најзначајнијем делу Успон и пад великих сила трагао за суштином промене моћи водећих великих сила, бавећи се истраживањем не само њихових међусобних односа него и географским померањима средишта светске моћи у протеклих пет векова, од Медитерана ка северозападној Европи и Атлантику, а последњих неколико деценија ка Пацифику.

За Кенедија је географски положај доминантан чинилац не само у позиционирању између великих сила, него и на геополитичкој мапи света. Ову тврдњу доказује примерима британске и руске империје, које су биле на безбедној дистанци у односу на друге силе западне и централне Европе, али и довољно близу да се у складу са својим интересима умешају у европске послове. Он посебно указује на острвски положај Велике Британије и њене геополитичке наследнице Америке која је од 1918. године управо због таквог положаја постала доминантна светска сила. Острвски положај омогућио је Америци да избегне на својој територији страхоте два светска рата и тако створи економске предуслове за њену потоњу глобалну доминацију.