ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979
Jezik: Francuski
Autor: Strani

Napoleonov arhiv – sažetak stanja

Nakon što je 1969. primio arhivu Luja-Filipa, njegovih predaka i njegovih potomaka od monsenjora grofa od Pariza, nakon što je u Engleskoj otkupio papire Jozefa Bonaparte, kralja Italije, zatim Španije, 1977. godine, Nacionalni arhiv je nabavio 1979. prestižni komplet, Napoleonova arhiva, do tada vlasništvo Njihovih Carskih Visočanstva princa Napoleona, praunuka kralja Žeroma, mlađeg brata cara, i princeze Napoleona, njegove supruge.

Pre prenošenja u palatu Soubise, ovih dvesta dvadeset sanduka čuvano je u Švajcarskoj, u Pranginsu, nedaleko od Lozane, ali su pojedini dokumenti već nekoliko puta premeštani, jer su, po ugledu na ljude i prateći njihovu sudbinu, arhivi premeštani.

Dva fonda su bila u poreklu ovog kompleta: s jedne strane papiri koje je carica Eugenie držala u Farnboroughu, preneti nakon njene smrti, 1920. godine, princu Viktoru, u Brisel, u njegov hotel na aveniji Louise, zatim, posle prodaje ovog hotela, u Chateau de Ronchinne, blizu Namura, i konačno, 1958. godine, u Pranginsu. I, s druge strane, papiri koji su uvek ostali u Pranginsu, od izgradnje imanja od strane princa Napoleona 1880-ih.

Prvom fondu, koji bi se zbog pogodnosti mogao nazvati fondom Farnborough, pripadali su papiri Prvog carstva (Napoleon I, njegova braća i sestre, osim Jeronima), uglavnom ukoričeni (mnogi ukoričeni tomovi nose šifru carice Eugenie), papiri Drugog carstva (Napoleon III i Eugenie) sadržani uglavnom u kutijama i portfeljima, i papiri princa Viktora.

Drugom fondu, nazovimo ga Pranginsovom, priloženi su papiri kralja Žeroma i njegove supruge Katarine Virtemberške, papiri njihovog sina princa Napoleona i njihove snahe, princeze Marije-Klotilde od Sardinije. I konačno one drugog sina, princa Luja, koji je nasledio Pranginsa nakon smrti svog oca 1891. Zaista, princ Napoleon, u neslaganju sa svojim najstarijim sinom, princom Viktorom, ustoličio je mlađeg za svog univerzalnog naslednika.

Arhiva princeze Matilde, sestre princa Napoleona, nije bila u Pranginsu, osim crteža i akvarela princeze koje je čuvao princ Napoleon, nekoliko diploma, nekoliko fotografija i pisama.

Tako, kada je 1958. godine Njegovo carsko visočanstvo princ Luj-Napoleon spojio papire svog strica sa papirima njegovog oca koji su se čuvali u Belgiji, sve ove arhive bile su sakupljene na jednom mestu. Obuhvatale su oko tri stotine predmeta (registra, kutija, ukoričenih tomova, portfelja, kartoteka) pohranjenih u četiri ormana biblioteke Prangins. Usvojena klasifikacija bila je pod uticajem prošlih peripetija i materijalnog aspekta dela, jer su ukoričeni arhivi proizvoljno odvojeni od neuvezanih arhiva. Nije moglo biti govora o usvajanju ovog kursa i održavanju, na primer, podele između fondova Farnborou i Pranginsa. Stigla u rue des Francs-Bourgeois 22. juna 1979. godine, ova arhiva je registrovana pod upisnim brojem 2839. nametnula se sama.

Sada se pojavljuju na vrhu: car, carica Žozefina i kralj Rima, zatim, nakon dosijea posvećene gospođi Mer, kardinal Feš i Ežen de Boarne, dolaze po godinama Napoleonova braća i sestre: Žozef, sa kraljicom Julie, i njene ćerke Zenaide i Charlotte, Lucien, princ od Canina, i njegova djeca, Elisa, princ Felik Bacciochi i njihova kćerka, grofica Kamerata, Louis, kralj Holandije, i Hortense, a tu se nalazi i arhiva Drugog carstva , Napoleon III, Eženi i carski princ, zatim Paulina, na kraju, najzad, mlađi brat cara, kralj Žerom, i njegovi potomci.

Vrednost ovih arhiva je ogromna. Među papirima Prvog carstva, dovoljno bi bilo navesti brojna careva pisma: 231 pismo upućeno Žozefini između 1796. i 1813. godine, skoro sva potpisani, ukoričena u tri toma, 624 pisma i različita dokumenta upućena Josifu, 1795-1815, 71 pismo Elisi, 45 Luju i 48 Hortenzi između 1795. i 1815. godine, konačno 193 pismo Žeromu, 1799-1813. Nema sumnje da je mnogo pisama uređeno, ali publikacije su retko iscrpne, a neke su stare.
Pored nekoliko komada dostojnih da budu izloženi kao „relikvije“, kao što je pismo Bonaparte Žozefini ili sveska za učenje vojvode od Rajhštata, ili čak potpisani original venčanog lista Pauline i generala Leklerka, 1797. ovaj deo zbirke obuhvata prvoklasnu istorijsku dokumentaciju o mnogim temama: o vladi Elize, princeze od Luke i od Piombina, velike vojvotkinje od Toskane, ilustrovanu prepiskom njenih ministara, francuskih ambasadora u Etruriji, državnih službenika poput Barona Fauše, prefekt Arnoa; obrazovanje sinova kraljice Hortenzije, sa planovima za učenje zbog Napoleon-Luisovog učitelja, Narcisse Vieillard; određene aspekte ili događaje iz života nekoliko članova carske porodice, kao što su Luj i Hortenza de Boharne ili Žerom i njegova supruga Katarina de Virtemberg, čija je sva prepiska sačuvana.

Prvo i Drugo carstvo su blisko povezana: papiri princa Napoleona su poučni u tom pogledu. Godine 1863, princ je od Korzikanca, po imenu Bračini, iz Ajačija, dobio na poklon četiri kutije sa papirima iz porodice Bonaparta pre revolucije. Tamo ćete naći dokumente o imovini Bonaparte, 1776-1799, sa vlasničkim listovima koji datiraju iz 17. veka, papire opata Feša kada je živeo u Ajaču i opata Luciena Bonaparte, arhiđakona katedrale ovog grada, i papira carevih roditelja, Karla i Leticije.

Nekoliko godina kasnije, 1881. godine, vikontesa Bertrand, snaha velikog maršala palate, dala je princu neke papire od svog tasta sa Svete Jelene: izveštaje o carevim razgovorima sa generalom i nacrte. Konačno, kao predsednik komisije stvorene za objavljivanje prepiske Napoleona I, princ je prikupio veliki broj primeraka carevih pisama iz javnih i privatnih kolekcija, kao i originalnih pisama, memoara i beleški, pisanih ili potpisanih od strane Napoleon između 1783. i 1815. godine, sa dosijeom, na primer o organizaciji vojske na obalama okeana, 1802-1804, koji sadrži ne manje od 200 naredbi i pisama potpisanih Bonapartom, i još jedan koji sadrži 131 pismo koje je uputio car. princu Borgezeu između 1808. i 1814. Određene kopije carevih pisama, odvojeno klasifikovane, veoma su interesantne jer nisu mogle da nađu mesto u Službenoj prepisci, 1808-1821.

Istoričari Drugog carstva će takođe biti zadovoljni novim izvorima. Otkrićemo za ovaj period mnoge dirljive dokumente: depeše cara njegovoj supruzi tokom rata 1870. godine, poslednje pismo carskog princa njegovoj majci datirano na dan njegove smrti, napisano olovkom: „Nisam hteo da izgubim ovu priliku da te zagrlim svim srcem“, ali i obilne dosijee koji se odnose na diplomatske ili vojne događaje: pohode na Krim, Italiju, Meksiko i 1870, Alžir, obogaćene aktivnom i pasivnom prepiskom Napoleona III sa njegovim ministrima, maršalima i generalima, njegovom porodicom i stranim prinčevima i suverenima. Dodatak izuzetnog interesovanja pružaju šezdeset i tri kutije papira princa Napoleona. Bogata prinčeva ličnost, njegova intimnost sa rođakom koja seže do godina koje je Plon-Plon proveo u Arenenbergu sa svojom tetkom kraljicom Hortenzom, i njegove višestruke aktivnosti objašnjavaju kvalitet njegove arhive.

Princ Napoleon je zvanično obavljao mnoge dužnosti: bio je komandant 3. pešadijske divizije Istočne armije i, kao rezultat toga, borio se na Krimu, ministar Alžira i kolonija (jun 1858-januar 1859), komandant načelnik 5. armijskog korpusa tokom italijanskog pohoda 1859. godine, predsednik komisije zadužene za pripremu univerzalnih izložbi i predsednik, komisije za objavljivanje Napoleonove prepiske. I ovde samo pominjemo njegove glavne funkcije. Osim toga, car je poverio svom rođaku ili nekom od svojih rođaka nezvanične misije; beleške, izveštaji i pisma pisani ovom prilikom nesumnjivo daju detalje o istoriji francusko-italijanskih ili francusko-pruskih odnosa pod Drugim carstvom. Sa živom intelektualnom radoznalošću, veliki putnik, proputovao je Evropu, ali i Afriku, Ameriku, Severna mora do Grenlanda i kao neumorni dopisnik, princ je nesumnjivo jedan od najvrednijih u carevoj pratnji.

Pod Trećom republikom, bonapartistička partija će ostati aktivna; pisanje njegove priče sada će biti mnogo lakše. Biće potrebno pažljivo konsultovati arhive princa Napoleona i arhive njegovog sina princa Viktora, posebno osamdeset i jednu kutiju koja sadrži prepisku koju su mu poslali poslanici, senatori ili predsednici bonapartističkih komiteta, neki protivnici, ali pre svega oni verni.

Od politike, pređimo na umetnost i književnost. Nekoliko Bonaparta, a posebno car Napoleon III, njegova majka, njegova žena i njegov rođak, održavali su bliske veze sa umetničkim i književnim krugovima. Ovde je zastupljen veliki broj pisaca, filozofa, vajara i slikara.

David, Isabei, Bartolini, Chateaubriand, Mme Recamier i Mme de Stael pisali su kraljici Hortense; car i carica su primili pisma od Gistava Dorea, Šatobrijana, Viktora Kuzena, Oktava Fejea, Merimea, Renana, Sen Bova, Sandoa, Simondija, Luja Vejoa i Vinjija. Što se tiče princa Napoleona, bio je u kontaktu sa Dimom, Floberom, Viktorom Igom, Žilom Sandoom, Tenom, slikarima Eberom i Horace Vernet; najobimnija prepiska dolazi od Sainte-Beuvea i njegovog sekretara, od Renana, od Makime Du Campa i pre svega od George Sand - 83 pisma - i njegovog sina. Objavljena su neka pisma, posebno ona pisaca.

Za kratko vreme koje nam je dodeljeno da klasifikujemo, ocenimo i inventarišemo, nije bilo moguće napisati analitički ili čak detaljan inventar Napoleonovih arhiva, ali ovo kratko stanje može inspirisati istraživače da saznaju više tako što će sami doći da konsultuju ove dokumente u Narodnom arhivu.

Broš povez, 85 str, Pariz 1979